Kapiraj, ne kopiraj - recept za dobar fudbal

Dres prvotimca prvi put je obukao 1988. u matičnoj Srbiji (igrao u timovima OFK Kikinda i Spartak), potom ga je standardno nosio u španskom Figueresu, mađarskim Ferencvarošu i Ujpeštu, kiparskoj AEK Larnaki i nemačkim klubovima Zvickai i Jugesheim.

Ovaj pedesetčetvorogodišnji Subotičanin (koji i danas fizički izgleda kao da je još uvek prvoligaški fudbaler), i koji, pored maternjeg srpskog, perfektno govori i mađarski, španski i engleski jezik, šest zvezdanih igračkih godina doživeo je, upravo u - dva najbolja kluba Mađarske.

Njegov bilans u FTC i UTE je - tri osvojena državna prvenstva, dva Superkupa i jedan Nacionalni kup! Najviše se pamti (i stalno prepričava) Goranov gol u revanšu protiv belgijskog Anderlehta 1995. godine kojim je prvi put uveo jedan mađarski klub u grupnu fazu Lige evropskih šampiona, a u istoriji klupskog fudbala Mađarske ostaće „zapisan" i kao prvi domaći igrač (noseći Fradijev dres) koji je uspeo da postigne gol protiv madridskog Reala na njihovom stadionu Santjago Bernabe - savladavši tadašnjeg vratara „kraljeva", nemačkog internacionalca i najboljeg čuvara mreže na svetu - Bodu Ilgnera.

Kopun je, pored u domaćem prvenstvu, vrlo uspešno nastupao u mečevima UEFA kupa i za drugi mađarski klub - Ujpešt, a kuriozitet je da je jedini od fudbalera u bogatoj istoriji „večitih" rivala nosio dresove oba kluba - i Fradija i Ujpešta... Evropski saldo našeg sagovornika vrlo je impresivan! U dva najznačajnija fudbalska takmičenja Starog kontinenta (UEFA Kup i LEŠ) u ekipama čije boje je branio, odigrao je 25 utakmica i postigao pet golova, a rivali (pored već nabrojanih) bili su mu još i - Barselona, moskovski Spartak, Porto, Briž, Ajaks, Grashopers, Šturm iz Graca...

Igrački kraj Goran Kopunović shvatio je kao - novi početak. Trenerski! Budimpeštanski FTC svojoj fudbalskoj legendi 2004. pružio je šansu da vodi omladinsku ekipu „zeleno-belih", a Goran se tokom dve godine rada na Ilei putu, paralelno i - edukovao. U Beogradu je u prvoj generaciji polaznika (uz legendarne Dejana Savićevića, Dragana Piksija Stojkovića, Slavišu Jokanovića i druge!) pohađao teoretsku i praktičnu nastavu za sticanje A i B UEFA licence za trenere. I kada je 2006. ona bila u njegovim rukama - krenuo je u seniorske „vode". I na drugi kontinent - Aziju! Godinu dana bio je na kormilu kineskog prvoligaša Čongking Lifana, potom dva puta (2007-2008. i 2014.) vijetnamskog Dong Tama (s kojim je ušao u polufinale Nacionalnog kupa), i na kraju (2009-2010.) vodio je SUR Oman iz Omana.

I ako trenerski posao mnogi nazivaju „hlebom sa sedam kora", njegovi izazovi uvek su veći od rizika. Na red je došao novi. Ali i novi kontinent. Afrika! U Ruandi provodi četiri godine (2010-2013.) i sa klubom državne policije Kibungo osvaja dva vicešampionska naslova i Konfederalni kup, a 2011. Savez ga proglašava najboljim fudbalskim trenerom u Ruandi. Već u sezoni 2014-2015. (na godinu dana) preuzima klub Simba SC iz Tanzanije i sa njim osvaja Mapinduzi kup (Revolucionarni kup) i treće, bronzano mesto u prvenstvenom plej-ofu!...

U pauzama do novih ino-angažmana Kopunović radi u mađarskom fudbalu. U ovom trenutku (po drugi put) je na kormilu trećeligaša Maglodi TC, a prethodno je vodio drugoligaše Šiofok (2015-2017.) i Seged 2011 (2019. godine).

Zanima nas koji je njegov trenerski „kredo"?

"Uzajamno poštovanje!... Kao igrač bio sam odgovoran za ispunjenje samo svoje obaveze u ekipi, a kao trener odgovaram za realizaciju zadataka 25 igrača i 10 do 15 članova stručnih timova koji su uz prvi sastav. Četrdesetak ljudi, dakle! Motivi bavljenja fudbalom svakoga od njih su različiti, ali cilj mora biti - zajednički. Uspeh tima! Da bi se to postiglo svi moraju dati svoj maksimum koji će (na kraju) valorizovati i njihov individualni interes. A poštovanje onoga što drugi u timu daje za taj cilj, mora biti uzvraćeno istom merom što timu treba da daš ti!", rekao je Goran Kopunović, dodajući da je u poslu koji obavlja stalno usavršavanje obaveza (što on i čini) i da je upamtio reči velikog strukovnog stratega - Miljana Miljanića, koje su „ključ" uspeha (sada već s pravom možemo reći) u - industriji fudbala. „Čiča", kako su Miljana zvali, na jednom predavanju (na kojem je bio i Goran) mlađim kolegama preporučio je da i praktično prate treninge (i u pripremnom i u takmičarskom periodu) iskusnih kolega u prvoligaškim klubovima (u zemlji i inostranstvu ako im se ukaže prilika). Ali, sa tri reči na kraju, objasnio je kompletnu filofoziju učenja - ne samo fudbalske igre - već svega. Kapiraj, a ne kopiraj! - rekao je tada Miljanić.