Susret sa Beogradom

"Nemoguće je zaboraviti iskustvo jednog putovanja koje mi je, iako je trajalo nekoliko dana, otvorilo ne samo oči, već promenilo način gledanja na mnoge aspekte mog života.

Već dugo sam želeo da obiđem mesto koje nije poznato mnogima, koje nije krcato turistima, a daje vam ono suštinsko -„nevidljivo za oko što možete videti dobro samo srcem", kako bi rekao Mali princ.

Tako sam prošlog leta seo na voz do Trsta, a potom autobusom krenuo ka Beogradu, glavnom gradu Republike Srbije.

Moj deda je Crnogorac poreklom, pa sam o tom gradu već slušao od njega. U mojoj mašti preplitale su se u kontrastu divne slike dedinog detinjstva i medijsko zlonamerno predstavljanje Srbije i srpskog naroda. Pitao sam se ko je od njih u pravu.

Jasno je, pošto pišem ovu vrstu svedočenja, da sam se uverio da je moj deda u pravu.

Prvi utisak o Srbima imao sam već u autobusu: raspoloženi, veseli, nestrpljivi da stignu kucći... Putovanje je dugo i traje čitavu noć, sedišta su neudobna, ali sve se lakše podnosi dok ćaskate (nažalost, ne znam srpski), a obradovao sam se banani i sendviču, ponuđenim sa osmehom od dragocenog saputnika.

Kada sam stigao na autobusku stanicu i izašao iz autobusa, još uvek nisam znao šta da očekujem. Predrasude me još nisu napustile, govorio sam sebi da moram biti oprezan, pa na Istoku sam, u Srbiji!

Taksi me odvezao do stana u centru, na par koraka udaljenog od zgrade parlamenta. Tamo me dočekuje, raširenih ruku, Gordana, koja će mi postati draga prijateljica. Za mene je pripremila tipičan srpski doručak, ukusan i nezaboravan, ponuđen s ljubavlju.

Prvi dan sam rešio da provedem u krevetu, ali u 2.30 ujutru menjam plan i krećem u potragu za lokalom u kome se pleše. Naleteo sam na četiri prelepe devojke, koje su me radosno, bez straha, pozvale da im se pridružim. Pokušavam da zamislim šta bi mi u mojoj zemlji devojke odgovorile... Njihov prvi odgovor - „pođi sa nama" bio je toliko spontan i prirodan da se više nisam osećao kao gost, više nisam bio došljak...

A kad pomislim kako se pre samo dve decenije moja država ponašala prema ovom narodu, ko zna da li bismo mi Italijani mogli da ostavimo za sobom tolike nepravde. Mislim da je to znak velike kulture i uvažavanja svakog ljudskog bića, bez obzira odakle je i kom narodu pripada.

Šta sam još video u Beogradu? Video sam grad svetlosti, siguran toliko da možete mirno šetati noću, bez brige o svojoj bezbednosti. Video sam grad, otvoren, moderan, gostoljubiv, dobrog ukusa i opojnog mirisa.

Naravno, znam da u Srbiji ima problema, ima ih i u Italiji, a i u ostatku sveta. Svestan sam da sve što blista nije zlato, ali neke slike se ne mogu izbrisati iz uma: u Beogradu vam se svi osmehuju, a kada nude pomoć, čine to prirodno i spontano.

U Beogradu svi pokušavaju da govore vaš jezik čak i ako ga ne znaju, jer vas žele razumeti. U Beogradu su ljudi koje sam upoznao dali sve od sebe da bih se ja osetio ugodno i srećno.
I ne mislim da je to zbog duge tradicije gostoprimstva, jednostavno su takvi Srbi.

Kući sam se vratio sa velikom nostalgijom i željom da ponovo odem u Beograd, u Srbiju... nadam se da će ova pošast koja je zahvatila svet nestati i omogućiti nam da putujemo ponovo... Znam kuda ću krenuti...", kaže Simone Piskopelo.