Srpski duh semartonski

Selo Semarton leži u pitomoj Tamiškoj ravnici između Begeja i Tamiša ili, kako se u starini govorilo, između dva Tamiša, tridesetak kilometara jugozapadno od Temišvara, u Rumuniji. Sadašnje atarsko područje graniči se sa atarima mesta: Ulbeč, Dinjaš, Mađarski Semarton, Bijanak, Ivanda i Đulvez.

Mada je nekada bio na glavnom putu kojim se saobraćalo iz Temišvara u Veliki Bečkerek, Semarton je posle svetskog rata 1914-1918. ostao izvan prometnih saobraćajnica, i tek je šezdesetih godina HH veka, makadamskim, zatim i asfaltnim putem, preko Ulbeča, povezan sa Temišvarom. Mesto je zabeleženo na spisku platiša papske desetine 1333-1335. godine i od tada se povremeno pominje u raznim dokumentima, uvek kao naseljeno.

Godine 1730. postalo je zasebna administrativna jedinica, na nivou opštine" ovako je naš veliki poznavalac srpske istorije i jedan od najuglednijih pripadnika srpske zajednice u Rumuniji, gospodin Stevan Bugarski, opisao svoje rodno mesto u četvrtom Temišvarskom zborniku koji je Matica srpska izdala 2006. godine.

Srpski Semarton tematski pomenut je po raznim knjigama. Teme su i te kako izdašne, ali i neiscrpne. Putujući banatskom ravnicom izabrali smo da svratimo i da se malo zadržimo i u ovom našem mestu, gde smo ponešto doznali o bitisanju naših sunarodnika.

Ušli smo u glavnu ulicu Srpskog Semartona, odnosno Veliki sokak, kako ga ovde nazivaju. Osim ovog Velikog sokaka selo preseca još pet manjih, sporednih ulica, koje se jednostavno nazivaju Drugi sokak, Treći sokak i tako redom. Posmatramo niz pravilno poređanih kuća sa obe strane ulice, gde je gotovo svaka sa lepo uređenim vrtom. Posebno su zanimljive stare i dobro očuvane kuće, građene još u periodu pre Drugog svetskog rata, čiji stil i čvrstina pokazuju da su tu živele veoma imućne i mnogočlane porodice.

Nastavljamo put i zastajemo sa namerom da posetimo Srpsku pravoslavnu crkvu koja ima hram Praznik Vaznesenja Gospodnjeg (Spasovdan), gde nas je dočekao jerej Milivoj Gornik, starešina mesne crkve, od koga saznajemo ponešto o istorijatu i o sadašnjosti crkve.

Od predsednika mesnog ogranka Saveza Srba u Rumuniji Predraga Mirjanića saznajemo da u mestu preovlađuju stariji ljudi, koji imaju preko šezdeset godina, penzioneri. Meštani se pretežno bave poljoprivredom. Nevoljno konstatuje da je asimilacija, nažalost, neminovan i čini se nezaustavljiv proces. Po poslednjem popisu, od 880 duša koliko ih danas ima u Semartonu, jedva da su trećina Srbi. S jedne strane, veoma je mali priraštaj stanovništva, a s druge, neperspektivnost života na selu dovodi do stalnog seljenja u gradove, uglavnom mladih, i to najviše u Temišvar.

Ono po čemu je selo posebno poznato i na šta su Semartonci nepodeljeno ponosni jeste činjenica da je ono i mesto velikog srpskog prosvetitelja Dositeja Obradovića. Istina, Dositej je rođen nešto malo dalje odavde, u Čakovu, ali je najveći deo detinjstva i đačkog doba proveo upravo ovde u Srpskom Semartonu, u mestu odakle je njegova majka Kruna Paunkić.

Moglo bi se reći da je ovde gotovo sve u znaku velikog Dositeja i njegove majke. I kada je izgrađena Ženska škola 1902. godine, Semartonci su je nazvali Kruninom školom, a kada je izgrađen, šezdesetih godina prošlog veka, velelepni Dom kulture, kakvog nema ni u jednom našem selu, ovdašnji Srbi se nisu dvoumili i dali su mu ime Dositej Obradović.

Ime velikog srpskog prosvetitelja nosi i prvi seoski književni kružok u rumunskom Banatu.
Nisu Semartonci zaboravili ni njegovu majku i Kulturno-umetničkom društvu dali su ime Kruna. Kako saznajemo od Vesne Struca Čolaković, umetničkog rukovodioca društva, KUD Kruna iz Srpskog Semartona osnovano je 1995. godine na inicijativu harmonikaša Ilije Grubačkog i tadašnjeg mesnog paroha Milorada Ostojina. Tako je obnovljen tamburaški orkestar pod vođstvom Ilije Grubačkog, koji i danas broji 8 aktivnih članova.

Četrnaest godina kasnije osnovana je igračka grupa, koja gaji srpsku narodnu pesmu i igru. Ima tridesetak aktivnih članova koji sa puno ljubavi i entuzijazma neguju srpski folklor. Od samog nastanka, KUD Kruna učestvuje na festivalima revijalnog karaktera kako u Rumuniji (Maraton srpskog folklora, Festival vina u Temišvaru, Festival Pro etnika u Sigišoari, Festival tradicionalne igre u Sfantu George), tako i u Republici Srbiji. U svom repertoaru imaju 5 spletova igara: igre iz Banata, Srema, Leskovca, Šumadije i Bele Palanke. Deluje pri Savezu Srba u Rumuniji, koji podržava kako finansijski, tako i moralno, bez čije pomoći ne bi mogli opstati.

Semartonci se mogu pohvaliti da su decenijama i decenijama imali vrhunske tamburaše, vokalne soliste i igrače daleko poznate širom Banata i dalje.
Na predlog gospođe Živke Živanov 2010. godine osnovano je Kolo srpskih sestara Kruna koje okuplja penzionerke sela i mame članova Kulturno-umetničkog društva Kruna. Kolo sestara pomaže oko kulturnih manifestacija i brine o očuvanju nadgrobnog spomenika Krune Paunkić Obradović, kao i o Staroj Crkvi iz 1757. godine.

Posetili smo i porodicu Šešin, u stvari domaćina Obrada i njegovu suprugu Marinu. Čika Obrad za Semartonce kaže da su vredni paori, ugledni domaćini, ali i veliki ljubitelji kulture, koji su bili i ostali privrženi svom srpskom rodu. Sa vidljivom tugom u očima, gospođa Marina, vaspitačica u penziji, priča da je samo pre četrdesetak godina, dok je ona radila kao prosvetni radnik, semartonsku osnovnu školu pohađalo oko 160 đaka. Bilo je osam razreda u kojima je radilo oko dvanaest stalno zaposlenih prosvetnih radnika. Danas u Srpskom Semartonu srpskih đaka više nema. Tačnije rečeno nema ih dovoljno da bi škola mogla normalno da nastavi sa radom. Od 2010. škola je zatvorena. Preostalih nekoliko mališana, koji su školskog uzrasta, svako jutro, đačkim autobusom, putuju do Ulbeča, koji je opštinsko središte, a neki i do Temišvara, u Srpsku gimnaziju.

Iako se poslednjih decenija u selu smanjuje srpski živalj, duh srpstva je i danas prisutan i nikada neće nestati dok i poslednjeg Srbina bude.