Potresna svedočanstva profesora Nedeljka Kašanina iz austrijskog logora u "Adligatu"

Pisma su otpravljana u okupiranu Srbiju tokom 1917. i 1918. godine. Na pojedinim dopisnicama nalaze se pečati austrijske vojne cenzure. Kod adrese pošaljioca nalazi se rukom ispisano ili pečatom označeno „interniran" ili „konfirniran".

Profesor je pisma pisao svojoj bivšoj učenici Olgi Blagojević-Vukšić. U njima se opisuje teška situacija u logoru, ali je dirljiv i odnos pun poštovanja i odanosti između profesora i nekadašnjeg studenta, pa na više mesta profesor zahvaljuje i piše o tome koliko mu znači to što nije zaboravljen. Čak i iz logora profesor svoju učenicu upućuje koju literaturu treba da koristi za svoje naučno istraživanje. Međutim, u pismima dr Košanin prikriva svoje loše zdravstveno stanje koje je, boravkom u teškim logorskim uslovima, pogoršano, i kasnije mu značajno skratilo život.

U pismima se jasno vide teški uslovi života Srba zatočenih u Austriji, povremeno uz neskriveni cinizam: „Znam da je život tamo vanredno težak, on nije danas nigde lak i ja ga olakšavam pored drugog fizičkog rada još i struganjem drva."

Zbog dopisivanja sa zatvorenikom Olga Blagojević je izgubila poziciju na fakultetu, što joj je dodatno otežalo život tokom perioda okupacije. Sa jedne strane, zatočenik u logoru, sa druge strane - cela zemlja pretvorena u logor. Pisma su izvanredna i važna svedočanstva o nesreći, borbi, nauci i velikim ljudima u teškom vremenu.

Profesor Nedeljko Košanin (1874-1934) danas je gotovo zaboravljen, a trebalo bi da svako dete u Srbiji, recimo u okviru časova biologije, sazna da je Srbija imala ovakvog naučnika.

Profesor univerziteta i akademik, biolog, upravnik Botaničkog zavoda i Botaničke bašte Jevremovac, dekan Filozofskog fakulteta... Samostalno, ili u saradnji sa istaknutim botaničarima u svetu, opisao je mnoštvo novih biljnih vrsta, a strani i domaći istraživači, iz poštovanja prema njegovom radu, davali su novootkrivenim biljnim vrstama njegovo ime.

Posle Josifa Pančića, Košanin važi za najznačajnijeg srpskog botaničara. Nakon „Pančićevog doba", sledeća etapa u razvoju srpske botanike (1918-1934) nazvana je „Košaninovo doba". Njegovi radovi iz oblasti biljne sistematike, floristike i geobotanike smatraju se delima trajne vrednosti. Bio je osnivač i prvi urednik Glasnika Botaničkog zavoda i bašte Univerziteta u Beogradu. To je jedan od najstarijih botaničkih naučnih časopisa u jugoistočnoj Evropi, koji je jasno prikazivao dostignuća srpske nauke u Evropi. Košanin je uspostavio saradnju sa 90 botaničkih institucija na pet kontinenata i značajno doprineo proširenju fonda specijalizovane botaničke biblioteke pri Zavodu. Njegovi udžbenici botanike bili su decenijama naši najbolji udžbenici iz ove oblasti, a nova izdanja štampana su dugo posle njegove prerane smrti.

Po njemu su ime dobila Košaninova jezera u blizini Ivanjice i jedna osnovna škola. Njegova bista se može videti u Botaničkoj bašti Jevremovac (rad Miluna Vidića).

Upečatljiv predavač, veliki naučnik, akademik i utemeljivač prvog botaničkog glasila u Srbiji, Košanin je postao uzor mnogim generacijama istraživača koje su došle posle njega.

Pored ovih pisama, u naš Muzej je prispela i jedna razglednica poslata iz Makedonije Luki Šaponjiću, upravniku pošte, 1928. godine, kao i jedan izveštaj o polaganju ispita na beogradskom Filozofskom fakultetu iz iste godine (predsednik ispitne komisije je bio N. Košanin).

„Prodavac nije znao kakvo blago ima u rukama, tražio je dve hiljade dinara za celu prepisku. Kada smo otkrili o čemu se radi, ponudili smo da platimo više, ali je prodavac odbio, uz reči da ga čini srećnim da se takvi materijali nalaze na pravom mestu. Zahvalni smo ljudima koji razumeju i cene naš projekat. Ova pisma posebno su značajna jer neposredno svedoče o Srbima u Austrougarskim logorima, o veoma malo poznatoj istoriji našeg stradanja. Austrougarska je, pored vojnika, u logore internirala civile, žene, decu, starce - od ukupno 150.000 duša samo u austrijskim logorima, najmanje polovina su bili civili, iako je to bilo i tad zabranjeno međunarodnim ratnim pravom. Nisu samo stradali oni koji su prelazili Albaniju, stradali su i oni koju su ostali u svojim kućama, i oni koje su, na pravdi Boga, iz domova odveli u logore u kojima se masovno umiralo od gladi, žeđi, lošeg smeštaja, nedostatka higije,e teškog i opasnog rada, pljačke i torture, te usled epidemija tifusa, tuberkuloze, dezinterije", kaže predsednik Adligata, Viktor Lazić.

  Izvodi iz logorskih pisama Nedeljka Košanina:

 Poštovana gospođo,

Treba da Vam odgovorim.... Za odgovor (...) malo je mesta, još manje slobode, a najmanje mogućnosti da Vam pružim utehe (...) Mislio sam da je rat ugasio u mojoj duši sposobnost da osetim bol. Vaše karte su me boljem poučile. S pravom se ponosite čvrstinom svoga karaktera i jačinom duha u ovim najtežim danima za celo čovečanstvo. Grandioznost čoveka, ako još tako treba reći, u ovome ratu mnogo je veća u patnji nego u žrtvovanju života. Mnogo puta sam se za ove dve i po godine povijao pod težinom duševnoga bola i uvek sam žalio što me je 1912. poštedila granata pred Senicom u Sandžaku. Kušanje je vanredno teško i u toliko je teži otpor bedi, što fizička snaga opada. Zar je mogućno da ste fizički zdravi, kad je vaše i inače malo telo izgubilo 22 kilograma težine? (12.4.1917)

...

 Mnogopoštovana gospođo,

(...) Već mesec i po dana živimo u logoru od baraka. Kakav je to život za porodicu sa malim detetom i bolesnom njegovom materom možete misliti. Srećom još smo svi zdravi, bar nas dvoje, ali se zime plašimo. Nadam se da će žena sa detetom bar zimu moći da provede u kakvom mestu van logora. Svi pokušaji da ih pošaljem uŠvajcarsku ostaše bez uspeha. Za sada nas je ovde u logoru oko 208 Srba, većinom radnika. (5.8.1917)

„Mnogo hvala na sećanju i na učeničkoj odanosti. Vi ste jedini od učenika koji mi se javljate i možete misliti da mi je svaka Vaša karta velika radost... Cela je Evropa pretvorena u jedan neiskazni bol. Žrtve, koje će podneti nauka, nedogledne su. Naše lične žrtve i naši bolovi gube se u nesreći čovečanstva kao kap vode u moru. (1.1.1918)

...iz Vaše karte zaključio sam da Vam je potrebna pomoć. (...) Osećam se kriv što Vas moj sledbenik nije zadržao u službi. Razlog će biti što mi se javljate. On nikada nije imao poštovalaca među svojim učenicima, pa to ne dopušta ni nikome drugome." (20.6.1917)

Milo mi je ako su Vam moje napomene bile korisne za Vaš rad na proučavanju mahovina i ako su dale podsticaja da na tome poslu nađete i zadovoljstva, koje je tako potrebno u ovom teškom vremenu. Ako Vam vreme i prilike dopuštaju tražite to zadovoljstvo u nauci, ono je načistije i najlepše, jer je opšte i zajedničko celom kulturnom svetu. Meni, na žalost, nije moguće pod današnjim prilikama, da se zagrevam na ovom opštem ognjištu čovečanstva, ali u toliko više tražim duševnu toplinu u svojoj malenoj porodici, koja - opet na žalost - nije sva ovde na okupu. Moja starija ćerčica je u Parizu, nas smo troje ovde. Sem teške zime naš je život snošljiv. Vesti iz zavičaja najlepše su nam zadovoljstvo. Zato nas i dalje nemojte zaboraviti.

Srdačno Vas pozdravlja Vaš N. Košanin (8.2.1917)

Znam da je život tamo vanredno težak, on nije danas nigde lak i ja ga olakšavam pored drugog fizičkog rada još i struganjem drva. (25.9.1917)

Vi ste suviše mladi i inteligentni da biste mogli očajavati, a odveć plemeniti da biste mogli mrzeti. Vi ste bili na vrlo dobrom putu, kada ste razonođenje tražili u filozofiji; imate li sada još snage i volje za čitanje? Izgleda da je danas bolja i najgora knjiga iz doba pred ratom od najboljih novina u ratu... Vaš poštovalac, N. Košanin (7.1.1918)