Јерусалим: Округли сто о израелско-српским односима

"На месту где је ходочастио Свети Сава разговарамо о народима који су у име слободе и правде били спремни да пате и жртвују се", рекао је проф. др Дарко Танасковић, подсетивши да је Србија прва држава на свету потписник Балфурове декларације 1917, којом је Јеврејима признато право на националну независност, и која је назвала државу Израел тим именом.

"Дубока повезаност Израела и Србије базирана је на једнаком поимању вредности, Израел није признао независност Косова. Колективна кривица не постоји ни у једном правном систему, као правни појам је бесмислена, јер је појам кривице индивидуалан чак и када је реч о криминалној групи", истакао је проф. др Драган Симеуновић, говорећи о сличности српског и јеврејског народа по "колективној кривици".

"Ипак, у свету је политика колеткивне кривице и уопште окривљавања целог народа за неки "грех" стара и распрострањена пракса. Овај реликт тоталитарне политичке свести протезао се кроз историју политичке свести свих континената, али се нарочито утемељио у Европи, о чему сведочи историја прогона целих колективитета било да је реч о религији, нацији или класним разликама кроз протекле векове.

Прве жртве оптужбе за колективни грех били су Јевреји, потом су дошли верски прогони и ратови између католика и протестаната, упркос томе што је Европа многорелигијски континент.
Онда је дошла на ред колективна кривица поражених, о чему сведочи судбина Немаца после Другог светског рата.

Данас су Срби ушли у круг колективниг криваца због изражене непријатељске пропаганда 90-тих, започетих и изгубљених ратова и лошег политичке слике о себи који су стварали медији својим кампањама у корист оних који су се отцепили од ондашње Југославије.

Ипак, има наде за колективне кривце. Ако су Јевреји успели да постану такорећи недодирљиви, буржоазија поново влада светом, а Немци су поново најјачи у Европи, онда и за Србе постоји пут ослобођења терете колективне кривице", истакао је Симеуновић.

Проф. др Мина Зиројевић из Института за упоредно право је рекла да је Израел можда мала земља, али су велики народ. Наши преци су страдали заједно, ми ћемо живети заједно и учити једни од других.

"Израел има поздрав "Догодине у Јерусалиму" који симболише борбу за повратак у Израел, и која је нама лекција и метод шта нам је чинити поздравом "Догодине у Призрену". Поздрав „Видимо се следеће године у Јерусалиму" и читава борба за повратак у Израел је и нама сада лекција и метод шта можемо поздравом „Видимо се у Призрену"", рекла је Зиројевић.

На другом панелу који је за тему имао заједничку судбину страдања Срба и Јевреја, Маркус Голбах, адвокат из Немачке сведочио је о свом пословном ангажману и заступању преживелих Јевраја из концентрационих логора. Казао је да ништа није знао о страдању Срба током Другог светског рата, као ни о Јасеновцу. О овом логору смрти и свирепим методама убијања први пут је чуо од професора Гидеона Грајфа, истраживача Холокауста.

Преживели из дечијих логора Јастребарско, Смиља Тишма, Гојко Рончевић Мраовић и Јелена Радојчић Бухач, причали су о својим сећањима на те страшне дане. Јелена Бухач и данас трага за братом Илијом, за којег има сазнања да је жив. Она се запитала и како је могуће да се у тишини постави спомен-плоча Алојзију Степинцу у Јерусалиму, ако се зна за његову сарадњу са Антом Павелићем.

Историчар Антун Милетић од 1976. Истражује логор Јасеновац, посебно Градину која је била злогласно стратиште и за коју сматра да је ту покопано око 350 хиљада логораша из Јасеновца. До сада није истражено више од 20 посто те се зато спекулише бројкама од 43 хиљаде до миллион и по људи.

"Написао сам 10 књига о Јасеновцу, прегледао близу 400000 усташких докумената и преко милион немачких. Нисам истраживао број убистава, али у документима која сам објавио - а само сам документа објављивао и у њима пронашао имена убијених логораша и пописао их та бројка се креће око 83 хиљаде", истакао је Милетић.

Грофица Џин Висконти, новинарка, рекла је како је за Јасеновац први пут чула тек 1993, када је радила интервју са Симоном Визенталом. То је заинтересовало да почне да истражује италијанске архиве, те тако добро упозна лик и дело "надбискупа геноцида" Алојзија Степинца.

Веома је важно трагати и борити се за истину о Јасеновцу, посебно у ово време док још увек има оних који су преживели дечје логоре.

Лиа Ганор, директорка Центра за холокауст "Масхмаут" из Израела прочитала је мемоаре Ервина Милера, заточеника логора смрти Јасеновац и тако одлучила да се бори за истину и да говори у име жртава и оних који пате, независно од тога јесу ли Јевреји или нису.

Проф. др Роберт Мекормик са Универзитета Јужна Каролина, аутор је књиге "Анте Павелић и пацовски канали". Он је говорио о бекству двојице усташа Крунослава Драгановића Динама и Андрије Артуковића у САД, истичићи на тим примерима изузетну способност усташких злочинаца да избегну хапшења, изручење и суђење.

Историчар из Немачке Владимир Умељић, цитирао је делове дневника Диане Будисављевић у којима се говори о Степинцу, а парафразирајући Шекспира поручио је да смо сви сведоци да је зло нацизма, усташтва и фашизма још живо - дај да га се решимо већ једном.

На панелу су о значају и улози медија у очувању културе сећања и спречавању ревизије историје говорили и новинари Мирослав Карлица из Програма за дијаспору РТС-а, Слободан Кљакић, Биљана Ђоровић и Марија Зарић.