Српски добровољци 1914-1918.

Књига је први пут промовисана у Хрватској. Промоцији књиге присуствовали су и чланови Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Обилић 1912-1918 из Новог Сада. Основни циљеви овог удружења су неговање успомене и традиције на дела српских ратних добровољаца и њихово чување од заборава.

"Ми као потомци српских добровољаца имамо моралну и свету дужност да се сећамо наших предака који су се жртвовали и борили за нашу отаџбину, и да један период после сто година који је био прекривен велом тајни, коначно осветлимо. Наше удружење потиче још од 1903. године, а прву чланску књижицу је имао краљ Петар Први Карађорђевић. Током историје удружење је мењало назив, често није радило због забрана, а након 1947. године проглашено је профашистичким. Данас је удружење активно, има свој лист Добровољачки гласник и између осталог води правну битку за враћање имовине ратних добровољаца конфисковане после Другог светског рата", рекао је члан Удружења ратних добровољаца и њихових потомака и поштовалаца Обилић 1914-1918 Драган Видојковић.

Књиге Незапамћена битка - српски добровољци у Русији 1914-1918. и Српски добровољци 1914-1918. животи, сећања историчара Милана Мицића, изашле су у издању издавачке куће Банатски културни центар из Новог Милошева, 2016. године.

"Обе књиге су комплементарне. Прва књига је искључиво историографска и темељи се на релевантној грађи и историографској српској, хрватској, румунској, чешкој, руској и бугарској литератури. Друга књига спада у домен тзв. оралне историје. То су разговори и казивања о добровољцима, које сам добио од њихове прве генерације деце и потомака. У историографији, то је извор другог реда, није примарни извор, али на један начин допуњује људску судбину. Ја историографију посматрам као историју човека, хуману историју, историју појединца и малих људских заједница и породица, и начин на који они доживљавају и преживљавају све крупне историјске догађаје који се ломе на човеку. Грађа коју сам користио је занимљива, то су корпуси већ објављене грађе, али и непознате на коју сам наилазио - цитирана сећања добровољаца која дају посебну боју свим овим историографским догађајима.

И једна и друга књига се морају читати заједно јер онда добијају пуно значење. Суштински, обе књиге су посвећене малом, обичном човеку у вихору рата и великих, радикалних и згуснутих историјских промена које су се дешавале у Првом светском рату. Мали, обични људи се јављају и као субјекти и као објекти историје, значи и као творци историје и њене жртве. То је обичан свет, аустроугарски држављани, Срби преко Саве, Дрине и Дунава, који су се определили да се у Првом светском рату боре на страни српске војске. Када сам писао ове књиге, гледао сам да истакнем како се велики и значајни историјски догађаји, процеси и појаве одражавају на обичног и малог војника и добровољца", казао је Мицић.

Мицић је, како каже, и сам потомак једног српског добровољца са Баније који је дошао из Америке на Солунски фронт.

Сматра да је тема о српским добровољцима запостављена у српском колективном сећању и свести, те да он својим књигама покушава осветлити ту проблематику.

"Када је 1914. године Аустро-Угарска напустила Србе и Срби Аустро-Угарску, то је био дефинитиван раскид. Борба између Србије и Аустро-Угарске није била обична борба између две државе. То је била борба за биолошку, културну, моралну и сваку другу егзистенцију српског народа. Добровољци су у рату показали велику виталност и животну енергију да преживе и опстану, и да се врате у своја села, где су их сви већ готово заборавили.

Они се по повратку из рата сусрећу са потпуно непознатим крајевима, језицима, долазе са потпуно другим искуством 1918. и 1919. године у своје крајеве, причајући приче о рату које људима изгледају потпуно невероватне. Они долазе у једну нову државу за коју се нису борили, али су се изборили. Кренули су у рат вођени српском националном идејом, а борили су се за југословенску државу - Краљевину СХС. Они се налазе у једној држави која је несигурна ентитетска конструкција, где постоје многе противречноти, где су границе несигурне, где се одмах отвара српско-хрватски спор око питања државе, дакле, у држави која је тако немоћна, а која тражи и детектује своје чуваре и браниоце међу добровољцима.

Добровољци су као такви били основно колонизационо ткиво те државе у тзв. северним крајевима: Славонији, Срему, Банату, Бачкој и Барањи. У тим крајевима се појављују као чувари и симболи нове државе, формирајући 90 својих колонија у Славонији и Бачкој. Држава им није обезбедила земљу, дала им је само у закуп, није им купила куће, па су привремено били смештени у стајама, свињцима и чардацима. Жене и деца им масовно умиру. У тој и таквој колонизацији није било куће која није имала гроб. Села у којима су живели добровољци, називана су селима удоваца", закључио је Мицић, који је за следећу годину најавио излазак своје нове књиге о српским добровољцима из Америке.