Bruno Latur: Nikad nismo bili moderni

Bruno Latur je francuski filozof, sociolog, antropolog nauke i, kako sam ponekad sebe predstavlja, antropolog modernosti. Dvadeset godina je bio predavač na prestižnoj pariskoj Nacionalnoj visokoj tehničkoj školi (Ecole des Mines), gde je istovremeno učestvovao u radu Centra za sociologiju inovacija. Godine 2006. prelazi na Institut za političke studije iz Pariza i rukovodi novoosnovanom katedrom Gabrijela Tarda. Od sedamdesetih godina prošlog veka, u saradnji sa Mišelom Kalonom, inženjerom i tadašnjim direktorom Centra za sociologiju inovacija, kroz niz empirijskih istraživanja u oblasti nauke i tehnike, razvija osobeni analitički okvir u studijama nauke, inspirisan filozofijom nauke Mišela Sera i „strogim programom" u sociologiji saznanja Dejvida Blora. Kao rezultat ovih studija nauke nastaju knjige: Život laboratorije: društvena konstrukcija naučnih činjenica, koju potpisuje zajedno sa Stivom Vulgarom (1986 [1979]), Mikrobi - rat i mir (Microbes - guerre et paix, 1984), Nauka u akciji (Science in Action, 1987), Aramis, ili ljubav prema tehnologiji (Aramis, ou l'amour des techniques, 1992), Pandorina nada (Pandora's Hope, 1999), Politike prirode (Politiques de la nature, 1999)... Uporedo sa socioantropološkim studijama nauke, Latur gradi koherentnu opštu teoriju društva koja je danas poznata kao „akter-mreža-teorija", „sociologija asocijacija" ili „sociologija prevođenja". Laturova svestranost ogleda se u nizu umetničkih projekata u kojima je učestvovao.

Knjiga Nikad nismo bilo moderni - ogled iz simetrične antropologije čije delove ćemo emitovati na Trećem programu, objavljena je 1991. godine u Parizu. Latur smatra da su kritičari, da bi govorili o našem svetu, razvili tri različita pristupa: naturalizaciju, socijalizaciju i dekonstrukciju.

„Recimo, onako na brzinu i pomalo nepravedno, Šanže, Burdije, Derida. Kada prvi govori o naturalizovanim činjenicama, više nema ni društva, ni subjekta, niti oblika diskursa. Kada drugi govori o sociologizovanoj moći, više nema ni nauke, ni tehnike, ni teksta, ni sadržaja. Kada treći govori o učincima istine, bilo bi veoma naivno verovati u stvarno postojanje moždanih neurona ili igara moći. Svaki od ovih oblika kritike moćan je sam po sebi, ali ga je nemoguće kombinovati sa ostalima. Može li se zamisliti studija koja bi od ozonske rupe načinila nešto naturalizovano, sociologizovano i dekonstruisano? Tu bi priroda činjenica bila apsolutno uspostavljena, strategije moći predvidljive, ali zar se tu ne bi radilo samo o čulnim efektima koji projektuju bednu iluziju o jednoj prirodi i jednom govorniku? Takav pačvork bio bi groteskan. Naš intelektualni život ostaje prepoznatljiv sve dok epistemolozi, sociolozi i dekonstruktivisti ostaju na odgovarajućoj udaljenosti, hraneći svoje kritike slabošću drugih dvaju pristupa. Povećajte nauke, razvijte igre moći, ismejte verovanje u stvarnost, ali ne mešajte te tri nagrizajuće kiseline. No, od dve stvari možemo imati samo jednu: ili mreže koje smo razvili ne postoje zaista i kritičari su u pravu što marginalizuju studije o naukama ili što ih komadaju na tri odvojena skupa - činjenice, moć, diskurs - ili su pak mreže onakve kakvima smo ih opisali i prelaze granice velikodostojnika kritike - nisu ni objektivne, ni društvene, ni učinci diskursa, a istovremeno su i stvarne, i kolektivne, i diskurzivne. Ili moramo da nestanemo mi, donosioci loših vesti, ili pak sama kritika mora da uđe u krizu zbog tih mreža na kojima lomi zube. Naučne činjenice su izgrađene, ali ne mogu da se svedu na društveno zato što je ono ispunjeno objektima koji su upotrebljeni da bi se izgradilo. Pokretač te dvostruke izgradnje potiče iz skupa praksi koje pojam dekonstrukcije obuhvata u najmanjoj mogućoj meri. Ozonska rupa je previše društvena i previše se o njoj priča da bi bila zaista prirodna; strategija firmi i šefova država toliko je puna hemijskih reakcija da se ne može svesti na moć i interes; diskurs o ekosferi previše je stvaran i previše društven da bi se mogao svesti na efekte čula. Da li je naša greška to što su mreže u isti mah stvarne kao prirode, ispričane kao diskurs, kolektivne kao društvo? Moramo li da ih pratimo napuštajući resurse kritike ili da ih napustimo svrstavajući se uz opšte shvatanje podele kritike na tri dela? Naše jadne mreže su kao Kurdi što ih svojataju Iranci, Iračani i Turci, a koji noću prelaze granice, venčavaju se među sobom i sanjaju o zajedničkoj otadžbini koju bi izvukli iz triju zemalja koje ih komadaju.Ta bi dilema bila nerazrešiva da nas antropologija već odavno nije naučila da, bez krize i kritike, obrađujemo tkaninu šava priroda-kultura. Čak je i najveći racionalista među etnografima, kad bude poslat daleko, kadar da u jednu istu monografiju poveže mitove, etnološke nauke, genealogije, političke oblike, tehnike, religije, epove i obrede naroda koje proučava. Pošaljite ga kod Arapeša ili Ašuara, kod Korejaca ili Kineza, i dobićete jednu istu pripovest koja povezuje nebo, pretke, oblik kuća, gajenje jama, manioke ili pirinča, inicijacijske obrede, oblike vladavine i kosmologije. Nema nijednog elementa koji ne bi bio u isti mah stvaran, društven i ispričan."

(Bruno Latur, Nikad nismo bili moderni)

Knjiga Bruna Latura uskoro će se pojaviti u izdanju izdavačke kuće Mediterran Publishinga.

Urednica emisije: Olivera Nušić.