Džon Berdžer: Načini gledanja

Način na koji vidimo stvari uslovljen je našim znanjima i verovanjima, na primer, u srednjem veku kada su ljudi verovali da pakao stvarno postoji, prizor vatre je sigurno imao drugačije značenje u odnosu na današnje; ili kada smo zaljubljeni, pogled na voljenu osobu pruža nam osećaj celovitosti sa kakvim se ne mogu porediti nikakve reči niti zagrljaji. To gledanje koje prethodi rečima i koje reči nikada ne mogu potpuno obuhvatiti, nije puko mehaničko reagovanje na nadražaje, jer vidimo samo ono u šta gledamo, te gledati znači praviti izbor, piše Džon Berger.

Često je i dijalog, kao pokušaj verbalizacije, nastojanje da se objasni, bilo metaforično ili doslovno, kako „ti vidiš stvari", odnosno kako „on vidi stvari". U onom smislu u kojem najčešće koristimo reč „slika", u svom osnovnom značenju, sve su slike proizvod ljudske delatnosti; svaka slika je onaj prizor koji se rekreira ili reprodukuje; to je jedna ili niz pojava, otrgnuta iz prostora i vremena u kojem se prvo pojavila i koja je pohranjena (sačuvana) - na još nekoliko trenutaka ili vekova - odražavajući jedan način gledanja. U ovom kontekstu Berdžer analizira slikarstvo Fransa Halsa, razmatra ulogu kamere kao mehaničkog oka, ali i pravi zaokret ka umetnosti Renesanse. Uz sve to, autor posebnu pažnju posvećuje načinima predstavljanja nagog ljudskog tela, dolazeći do zaključka: „ključni način posmatranja žena, ključna upotreba kojoj su njihovi prikazi podvrgnuti, nije se promenila. Žene su predstavljene znatno drugačije od muškaraca - ne zato što je feminino drugačije od maskulinog - već zbog toga što se za idealnog posmatrača uvek pretpostavlja da je muškarac i da je prikaz žene osmišljen da bi mu laskao. Ako imate bilo kakvu sumnju da je tako, poduzmite sledeći eksperiment: odaberite bilo koji tradicionalni prikaz akta; transformišite ženu u muškarca (bilo u mislima ili crtajući preko reprodukcije); potom primetite nasilje koje ta transformacija čini. Ne samom prikazu, već predubeđenjima pretpostavljenog posmatrača".

Tekst je 1972. godine emitovan na Bi-Bi-Siju, a potom je objavljen kao knjiga u izdanju Penguin books-a.

Preveli s engleskog Ivana Maksić i Nikola Đoković.
Urednica ciklusa Tanja Mijović.