Elektronski studio

O svojim delima koja su na programu - ostvarenjima Elektronska studija, Elektra, Kompjutorija i Audiospacijal - kao i o nekim značajnim detaljima iz života Elektronskog studija Trećeg programa, govoriće sam kompozitor: «Kroz razgovor s Polom Pinjonom iskristalisala se ideja stožernog uređaja, koju je Piter Zinovjev iz Londona, sa svojim saradnicima, prihvatio, dopunio i realizovao. Iz te saradnje nastao je uređaj Synthi 100, tada jedan od najmoćnijih sintetizera, zbog kojeg je Elektronski studio Radio Beograda svrstan u studije treće generacije, digitalno-analognog tipa. Takav hibridni studio omogućavao je raznovrsna rukovanja mašinama - jedinicama u okviru velikog sintetizera. Tim jedinicama se moglo upravljati ručno, pomoću druge jedinice (tzv. naponsko upravljanje) i posredstvom sekvencera. Pored sinteze novih zvukova, bila je izvodljiva i obrada snimljenih. Višeslojnost, koja se do kraja šezdesetih uglavnom ostvarivala presnimavanjem i miksovanjem, u sintetizeru se postizala direktno» rekao je Radovanović.

O svojim iskustvima iz Varšavskog studija i delu Elektronska studija, Vladan Radovanović kaže: «Otišao sam u Eksperimentalni studio Radio Varšave. To je bio tipičan klasični elektronski studio druge generacije. Kompozicije su se ostvarivale kroz saradnju sa inženjerima zvuka, budući da većina kompozitora, koja je dolazila u taj studio i u druge slične, nije poznavala tehnologiju proizvodnje elektronske muzike. Ja sam se, međutim, napregao da što više ovladam tom tehnologijom da bih sam realizovao svoj projekat. Taj projekat je dobio ime, relativno često za to vreme, Elektronska studija. Insistiranje na specifičnoj prirodi Štukenšmitovog "trećeg stadija" muzike, suprotstavljanje vokalnoinstrumentalnoj muzici, i u ovom slučaju se manifestovalo zasnivanjem kompozicije na neoktavnoj lestvici. Između ostalog, u Studiji sam nastojao da ostvarim složenost koja bi se istovremeno i čula kao složenost ali i obuhvatala kao celina... Pošto se strukturalno artikulisani blokovi zvukova nalaze u različitom stepenu međusobne srodnosti, sproveden je svojevrstan tematizam zvučnih figura umesto tematizma melodijskih tema. »

Elektra iz 1974. godine, prva Radovanovićeva kompozicija realizovana u našem studiju, zauzima posebno mesto u njegovom opusu: «...Sam naziv je izveden iz reči „elektronski". Radije nego stvarna sinteza konkretnih, vokalnoinstrumentalnih i elektronskih zvukova, u delu se pokušala da postigne iluzija takve sinteze korišćenjem čisto elektronskih sredstava. Kontrolisana raznolikost dinamičke i tembralne ovojnice „oživeli" su i proširili ekspresivni opseg tehnološkog zvuka u poređenju s prvom decenijom njegovog postojanja...»

Vladan Radovanović je takođe i autor prve jugoslovenske kompozicije realizovane na računaru, Kompjutorije, ostvarene 1976. godine u Utrehtu, gde je «...kao hardver je korišćen kompjuter PDP-15/20, a kao softver - interaktivni kompozitorski jezik POD6, koji posreduje između mašinskog jezika i kompozitora. Truaksov program je zasnovan na Poasonovoj raspodeli, što znači da se kompozicija u osnovi određuje stohastički. Izuzev zvučnih objekata determinisanih u pogledu dinamičke i FM ovojnice, sve ostale vrednosti iz programskih opcija izračunavane se slučajnim izborom brojeva. Najčešće primenjivane opcije su selekcija maksimalne amplitude pomoću takozvane maske, korekcija i navođenje gustine za svaku masku. Kompjutorija se horizontalno sastoji od pet sekcija, a vertikalno - od četiri sloja od kojih svaki sadrži 3-4 prividna glasa».

O ostvarenju Audiospacijal, jednom od najznačajnijih dela domaće produkcije druge polovine 20. veka, autor kaže: «Horski deo partiture je mestimično i delimično otvoren, izvođačima su prepuštene odluke o ritmu ili, ređe, o visinama. Elektronski part je realizovan kombinovanjem dva postupka: ili se od pronađenih zvukova projektovala partitura prema kojoj je realizovana izvesna sekcija kompozicije, ili su pojedini odeljci improvizovani s tim da ih mašina upamti, a potom su iz sekvencera „prepisivani" u partituru. Dok je otvorenost elektronskog parta zatvorena definitivnim izborom zvučnih događaja i snimanjem na traku, horski part prilikom živog izvođenja ostaje otvoren na nekim mestima gde se izvođačima prepušta da donesu odluke koje se tiču ritma i visina.»

Autor emisije Milan Milojković