Neki žele da zabeleže i najteže životne trenutke

Kristina Stanisavljević je bila obična devojka sa običnom željom da postane umetnica. Sada je obična žena, sa neobičnim zanimanjem.

„Slikam sahrane i zovu me uglavnom ljudi koji me poznaju. Preko preporuke dođu do mene. Bukvalno hvatam sve trenutke. Sve što se tog dana desilo, jer moj posao je da tim ljudima pružim ono što oni nisu videli, da vide kasnije. Zato sam ja tu. Bukvalno gledam da uhvatim sve što se desi tog dana“, objašnjava fotografkinja.

Kristina je iz porodice fotografa. Deda i otac rano su probudili u njoj ljubav prema fotografiji pa je od malena išla sa njima da fotografiše različite događaje, često i sahrane. Kaže da je ponekad osuđuju zbog onoga što radi, ali ona u tome ne vidi ništa loše. Ako mogu aparatom da zabeležim lepe stvari, mogu i najteže momente, kaže.

„Ljudi kada sahranjuju nekog svog, oni prosto nisu prisutni zbog stresa i šoka i onda vole da znaju šta se taj dan desilo. Jako im je bitno ko je bio, ko je gde stajao i šta se uopšte celog dana događalo. Ne možete da budete totalno hladni kada vidite ljude kako plaču ili kada su neke scene na groblju, tako da mi se često desi da i sama zaplačem“, dodaje Kristina.

Nekada je postojao običaj fotografisanja ovako tužnih trenutaka. Izgleda da se običaj ponovo vraća.

„Jedan prijatelj je prosto došao i želeo, ako je to moguće, da se to ovekoveči ili fotografijom ili video snimkom. Više je bila želja njegovih roditelja nego njegova. Mislim da je želeo roditeljima da izađe u susret“, navodi Aleksandar Vasić.

Veliki broj ljudi želi da zabeleži poslednji trenutak posvećen preminulom, slike svih onih koji su došli da mu odaju počast, blagoslove ili muziku kojom ga ispraćaju. Na taj način žele da sačuvaju uspomene na svoje najmilije.