Boje i četkice zamenila brašnom i oklagijom

Kada se pomene poslastičarstvo, ljudi prvo pomisle na slatke muke biranja najukusnijih kolača i torti. Ali poslastičarstvo kao posao nije nije ništa slađi od bilo kojeg preduzetništva.

Štaviše, rizik je još veći. Ne samo da morate da računate na neuspele kolače, već i na oscilacije kada je reč o porudžbinama. U to se uverila Ivana Bojović Šević, profesorka likovnog, čije ruke nisu zauzete kičicama i bojama, već umazane čokoladom, brašnom, šećerom i svim onim što je potrebno da bi se napravili francuski kolači-makaroni.

„Krenulo je tako što sam ja preko noći izgubila svoj posao u školi i odlučila sam da moram da radim nešto gde se osećam dobro i sigurno, a od čega ću opet moći da živim. Sticaj životnih okolnosti je doveo do toga. Nije bilo mnogo promišljeno, nije postojao biznis plan, ništa sistematizovano, prosto nekako srcem sam krenula u to sa idejom da mora da uspe“, objašnjava Ivana.

Sve je počelo od kuće. Prvi kolači spremljeni su u kuhinji. U početku to su bili mafini, ali vrlo brzo Ivana je shvatila da su makaroni ono što i sama najviše voli da jede, ali i sprema.

Prve mušterije Ivana se dobro seća. Bila je to žena kojoj je držala časove slikanja. Iako tada još nije pokrenula posao, napravila je kolače po porudžbini.

To ju je motivisalo da nastavi dalje. Kaže da je od samog početka bila sigurna da će istrajati u poslu, bez obzira na poteškoće sa kojima se susretala.

„Teškoća je bilo puno sa namirnicama jer sad je prošlo sedam god i promenila se situacija na bolje, jer kad si mali kad to radiš od kuće i nigde ne postojiš baš je teško doći do dobavljača, a u međuvremenu su su počeli da uvoze onda svašta ranije je to bilo snalaženje rođaci iz Nemačke, iz Grčke, su slali pakete“, kaže Ivana.

Posle godinu dana posla je sve više i kuhinja postaje tesna. Prihodi joj omogućavaju da na jednom mestu otvori radionicu i prodavnicu, gde ljudi mogu da vide i omirišu kako nastaju kolači.

„Mislim da su meni jako pomogle mreže ustvari poznanstva, prijatelji i to, ali mreže socijalne, Fejsbuk, Instagram, da se stvar mnogo brže raširi i onda je to tako nekakao dolazilo, i ja se i sad pitam kako su se ljudi usuđivali da poruče kolače za neki događaj koji im je važan, tako što vide nešto samo na društvenim mrežama, ali tako je bilo“, priseća se poslastičarka.

Iako ova poslovna priča počinje sa Ivanom u glavnoj ulozi, danas ona zapošljava osam ljudi. Radionicu je odvojila od prodavnice, a jedan radnik posebno joj je drag.

„U početku je bio glavna podrška, što moralna, što tehnička, ali kada se desilo to da se radionica odvojila od prodaje stvarno mi je bilo potrebno da neko dođe“, navodi Ivana.

I tako se i suprug pridružio njenoj slatkoj bajci, a zadužen je za prodaju i sve drugo gde zatreba - nabavka, ali odmenjuje radnike.

Upravo to podrazumeva preduzetništvo. Da u isto vreme budete angažovani na više poslova, kao i da budete spremni na kompromise.

„Ne bih pristala na kompromis sa kvalitetom, može samo da raste, potrebno je dosta toga što ne zavisi od nas, za naše proizvode postoje kupci, ali je ovo mahom siromašna sredina i da bi rastao kvalitet mora da raste i cena“, ističe Ivana.

Još ne razmišlja o povećanju cena, ali razmišlja o tome kako da ljubitelje francuskih poslastica ugosti u još jednom lokalu u Beogradu.