Nekim Mačvanima kolebe i dalje potrebne kô 'leba

U ataru između Klenja i Sovljaka, koleba porodice Kolarić, odoleva vremenu i izazovima savremenog života. Izgrađena je 1928. godine, ima dva odeljenja, pomoćne objekte, muzej pod vedrim nebom i mnogo uspomena. 

Živorad i Milica u braku su skoro pola veka. Obrađuju 20 hektara zemlje i devet meseci godišnje provedu u kolebi koja je pet kilometara udaljena od njihove porodične kuće. Zajedno dočekuju i ispraćaju decu i unuke, a sa gostima uvek podele sve što imaju.

„Kada su Mačvani nekada davno obrađivali zemlju, bilo im je potrebno sklonište od nevremena, kô 'leba, i tako je nastala reč koleba. Odavde sam u školu pošao, mnogo mi znači, ne bih mogao da zamislim život bez kolebe, više provodim vremena kod kolebe nego kući“, priča Živorad Kolarić iz Klenja.

U jednoj kolebi, pet generacija Kolarića ostavilo je svoje uspomene. U njoj nema vode i struje, samo osnovne stvari potrebne za život i miran san. Lampa i fenjer sastavni su deo kolebarenja i dugih zimskih noći.

„Sve zajedno sa mojim mužem radim, u njivi, u šumi, sve obavljamo poslove zajedno. Umorimo se, dođemo do kolebe, uz tranzistor i kafu, odmorim i osvežim dušu“, kaže Milica Kolarić.

Kilometar od porodične kuće u Bogatiću, 365 dana u godini, kolebari i Predrag Lole Martinović. Ekipa RTS-a zatekla ga je dok je popravljao kazan. Deceniju i po radio je kao autolimar a onda je odlučio da se od prirode ne odvaja.

„Donosi mi jednu tišinu, donosi mi moje razmišljanje, slušam moju sovu gore gde je lipa, slušam moje ptice, imam moje petlove, Peru, Ćiru, imam moje kučiće, radim ono što volim i što mi je drago. Ispunjavam svoje želje“, objašnjava Predrag Lole Martinović iz Bogatića.

Rad i priroda su najbolji lek, kažu mačvanski kolebari. Njihove kapije su uvek otključane i otvorene za sve dobronamerne goste.