Upoznajte čoveka koji je napisao više od 9.500 pisama

Osim pisama koja su njegov hobi, Radomir Putniković piše i knjige za decu, a objavio ih je više od 20. Za prozu je nagrađivan širom sveta. Proteklih dana posetio je Beograd i tom prilikom govorio za RTS.

Skoro pola veka živite i radite u Londonu. Za to vreme poslali ste više od 9.500 pisama engleskoj političkoj eliti ukazujući na medijske neistine o Srbiji. Na šta ste sve Britancima skretali pažnju?

Praktično na sve ono što se događa i objektivno sam pokušavao da predstavim situaciju. Ako postoji neka naša krivica, gde smo izgubili propagandni rat onda je to što neke osnovne geopolitičke istine  nismo uspeli da predstavimo međunarodnoj javnosti. Ono što je vrlo teško jednoj mlađoj generaciji objasniti da shvati, a to je da se ta propaganda toliko zahuktala protiv Srba da ste vi mogli vrlo malo. Jednostavno Britanci nisu hteli da vas slušaju. Ako ste Srbin već je to bio kraj priče. Ipak, postoji jedan broj političara sa nekim integritetom kojima je stalo do istine, i moj jedini posao je bio da nađem te ljude.

Kome ste sve pisali i šta su vam najčešće odgovarali?

Ja imam korespodencije i odgovore od predsednika vlade od kancelarije Tonija Blera, ranije sam bio u vezi i sa Margaret Tačer dok je bila u Vladi. Praktično gde god sam mogao da dobijem odgovor koji je objektivan. I tu je bilo veoma interesantnih ljudi. I tu je bio na primer Lord Karington koji u jednom pismu kaže: Vi znate da ja mislim da su Srbi nepreavedno tretirani. 

Kakva je trenutna slika Srbije u Velikoj Britaniji?

Najčešće ne žele ni da govore o nama, što je karakteristično za one koji su napravili grešku, a mnogi i kažu da su napravili grešku. Ja sam imao priliku da susretnem Majkl Džeksona. To je engleski general koji je prvi ušao u Kosovsku Mitrovicu. Ja sam ga susreo na prijemu u ambasadi gde mi je on rekao: ja se stidim šta smo uradili sa Srbijom. Vi mislite da će on to da ponovi? Ne.

Osim što ste lobista, vi ste zapravo najpre pisac, prevodilac, izdavač. Može li književnost da približi nacije i da bude i neki vid lobiranja na planu kulturne politike?

Uopšte kultura, jedan civilizacijski stav koji Srbija zauzima preko knjige, preko pozorišta, sve to ostavlja nekog traga, utiska. Mislim da se ta slika o Srbiji popravila umnogome, ali mislim da postoje još mnoge predrasude o Srbiji.

Prvu knjigu objavili ste 1968. Pišete priče, kratke pozorišne komade za decu i odrasle, aforizme i eseje, basne, putopise. Koliko je danas zahtevno pisati za decu i zašto su basne popularne?

Basna uvek ima pouku, njen cilj je da kaže nešto i da poruči i da mlađe generacije i uči i pokreće da misle o nekim stvarima. Tako da mislim da je basna danas aktuelnija nego bilo kada.

Nedavno ste dobili i nagradu "Radoje Domanović" Udruženja književnika Srbije za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri. Koliko vam nagrade znače naročito one koje stižu iz Srbije?

Naravno znače mi, jer ja živim jedan dosta osamljen život. Reći ću vam nešto interesantno što je važno, a to je da jedan veliki broj Srba koji živi u dijaspori, oni imaju dve zemlje ali nisu ni u jednoj srećni.