Zagonetke Uskrsa

Jaje je simbol nade i obnavljanja života jer će se iz njega izleći pile. Kada ga pogledamo liči na neki beživotni predmet, ali tu je simbolika uskrsnuća najdirektnija – pile će probiti tvrdu ljusku, kao što je Hristos sklonio kamenu ploču sa svog groba i pobedio smrt.

Priče o jajetu nema u Bibliji. Stvorilo ga je predanje pa se među mnogobrojnim, navodi i ona priča kako su neverni čuvari Hristovog groba, čuvši za mogućnost da Isus vaskrsne, govorili da će se to dogoditi kada kokoške budu nosile crvena jaja.

Jaja se najčešće i boje u crveno jer je to boja života, ali lepota ukrašavanja jaja nije ostala samo na tome.

Da li je Uskrs praznik veselja?

Kada je reč o danu rođenja Isusa Hrista, i jevađelisti, i predanje, i praznovanje prožeti su neskrivenom radošću, nadom i srećom. Evanđelisti beleže da su se radovali i nebo i ljudi, oni koji su znali da je rođen spasitelj, pastiri i mudraci sa Istoka.

Mada se Božić počeo slaviti tek negde krajem 4. veka, uvek je bio praćen veselim svetkovinama. Za veći deo sveta danas su se božićni praznici stopili sa novogodišnjim, pa su Deda Mraz i ukrašena jelka, pokloni i čestitanja, gotovo izgubili religiozni karakter.

Tema Božića je jednostavna – rođenje i početak života, dok je tema Uskrsa složena i sadržajno i emocionalno – smrt i zagrobni život.

Odlazak na groblje uvek nam vraća pitanje – gde su oni sada? Nema čoveka koji sebi nije postavio barem jednom u životu to pitanje. Na tom pitanju izgrađene su sve religije i civilizacije.

Isus Hrist je pokazao sopstvenim primerom šta se događa posle smrti, svojim žrtvovanjem, smrću, vaskrsenjem i uznesenjem.

Hrist je očigledno dobro poznavao nesavršenost ljudske prirode: pohlepu, slabost, zloću, kukavičluk.... I to ne samo kod onih koji su ga mrzeli, već i kod onih koje je sam odabrao za svoje učenike. Znao je da će ga trojica od njih dvanaestoro na neki način izdati.

Na Tajnoj večeri Hrist označava Judu kao onoga koji će ga prodati, što je ovaj i učinio za 30 srebrnjaka, a potom se pokajao i obesio. Istom prilikom rekao je Petru, Šimunu, što na hebrejskom znači stena, da će ga se tri puta odreći te iste noći. Bez obzira na Petrov kukavičluk, Hristos ga je odredio za svog naslednika na zemlji.

Treći apostol, Toma, nije poverovao pričama svojih prijatelja da su trećeg dana po pogubljenju videli vaskrslog Hrista. Zato mu je Hrist, kada je osmog dana ponovo došao među apostole, pokazao svoje rane, nateravši Tomu da učini ono što je govorio: da neće verovati da se gospodar vratio iz mrtvih, dok mu ne opipa rane.

Kada je znao za takve slabosti svojih izabranika, šta je tek Hrist mogao da misli o gresima ostalih.

Zato je on preuzeo grehe sveta na sebe, da bi ljudima podario večiti spokoj. Znao je da ljudi ne mogu postati bolji samo ubeđivanjem i propovedima, znao je da ih ni kazna, ma koliko teška, kao kada su uništeni Sodoma i Gomora ili potopljena cela zemlja, ne može trajno popraviti.

Zato se odlučio da svet popravi samožrtvovanjem koje bi kod ljudi stvorilo kajanje, samilost, dobrotu, ljubav prema bližnjem. Namerno je izabrao ponižavajuću smrt koju će mu želeti mnoštvo razuzdanog naroda, i pored upozorenja istražitelja Pilata da je Hristos nevin, kako bi greh tog masovnog linča poneo sa sobom izgovorivši: „Oče, oprosti im, ne znaju šta rade!“.

Isusov smrt je stvorila kajanje i samilost, ali to nije bilo dovoljno. Bila je potrebna nada. Zato je u nedelju, u ponoć, kada se smenjuju subota i nedelja, vaskrsao. Pokazao je ljudima da je pobedio smrt.

Ali to možda ne bi bilo dovoljno jer je poznavao ljudsku sebičnost. Nije doboljno da je samo on, Bog, besmrtan. To svako želi i za sebe. Dakle, postoji život posle smrti, a kakav će biti, zavisi od greha i vrlina u vreme ovozemaljskog života.

Zapravo, postojanje besmrtnog i apsolutnog Boga garancija je besmrtnosti svakog čoveka. Kako bi bog nagradio vrlinu i kaznio greh ako ne bi bilo lične besmrtnosti? Zato je nemoguće verovati u boga, a ne verovati u sopstvenu besmrtnost.

S druge strane, Hrist je dobro razumeo ljudsku patnju na zemlji. Obraćao se nesrećnicima, bolesnima, poniženima, odbačenima. Njihovu žeđ za pravdom i srećom utolio je utehom: „Radujte se, jer vaše je carstvo nebesko!“.

Zato jedna od važnih poruka, koju tako dramatično simbolizuje Hristovo raspeće, jeste da patnja rađa radost. A radosti rađanja novog života nema bez porođajnih muka. Hrist zapravo, uopšte nije učio kako da se na zemlji izbegnu bol i patnja, već je želeo da im odredi razlog, cilj i smisao.

Mnoge neverne Tome i zajedljivi Pilati pitaju se kroz vekove kako je to Hrist preuzeo grehe sveta kada ovaj nije postao bolji. Odgovor nije lak, ali se može reći da je Hrist potencijalno spasao svet, pokazavši ljudima pravi put, ali ostavljajući im mogućnost izbora i slobodnu volju koju oni zbog lakomislenosti najčešće koriste na pogrešan način.

Ipak, kroz vekove lebdi i ptianje – kako je besmrtni Bog mogao umreti makar i na jedan dan i zašto je svemogući odabrao tako nazahvalnu misiju da popravlja svet? Mogao je, na primer, već samim činom stvaranja da ga učini savršenim, tako što bi stvorenju koje je napravio po svojoj slici i prilici, oduzeo slobodu volje, koja je po Bibliji izvor svih zala.

Mogao je, shvatajući čovekov beznadežni slučaj da digne ruke od svega i totalno uništi ovakav svet, a da sebi u slavu stvori neki novi. Ovako, ispada da hrišćanstvo i istorija počivaju na ljudskoj nesavršenosti. Tačnije, na mogućnosti progresa i usavršavanja, koje je usmereno ka jednom cilju – drugom dolasku Hrista na zemlju i stvaranjem carstva nebeskog na zemlji, koje je Bog najavio, a Jovan opisao u Apokalipsi.

To će biti kraj istorije. Do tada, naš otac, Hrist, ostavio nam je težak roditeljski zadatak – da se volimo, da činimo dobra dela i da se nadamo da ćemo zbog toga biti nagrađeni.

O Uskrsu mi zapravo govorimo o nama samima, u suprotnom, ne razumemo osnovnu poruku ovog praznika – ključ nebeski je na zemlji!