Da li su zabranjeni filmovi najgledaniji?

Da bi sprečio nove međe, direktor Doma kulture u Bujanovcu Jetmir Ismaili zabranio je prikazivanje akcionog filma inspirisanog istinitim događajem, Balkanske međe. I to dva puta. Ovaj potez izazvao je reakciju javnosti, ali i Ministarstva kulture, koje je za snimanje filma izdvojilo oko 200 hiljada evra.

„Takav čin neprikladan je, neobjašnjiv i politički provokativan u mesecima kada čitava Srbija obeležava 20. godišnjicu tragičnih zbivanja koja su našla izraz u ovom zapaženom filmskom ostvarenju“, navodi se u saopštenju resornog ministarstva.

Zvanično obrazloženje zašto je skinut sa repertoara, ekipa filma nije dobila. Koproducent i glumac Miodrag Radonjić ovaj čin ne vidi kao pretnju filmu, jer kako kaže, film je pred kraj distribucije.

„Meni su čak pisali i na društvenim mrežama ljudi neki koji su mi saopštavali da ne mogu da pogledaju film u svom gradu, a da je bio zakazan. Moj odnos je upravo to da će film sigurno moći da pogleda svako ko bude želeo i ne vidim da će otkazivanje bioskopske projekcije biti prepreka da se to desi“, ističe Radonjić.

Odluku da se zabrani prikazivanje, čovek koji je život posvetio filmu, Radoslav Zelenović vidi isključivo kao neodgovorni postupak pojedinca, jer zvanična zabrana ne postoji. Tako da bi ovaj slučaj, kako ističe, mogao da uporedi sa onim iz vremena bivše Jugoslavije kada su filmovi bili „zabranjeni bez zabrane“.

„To me podseća na neko prošlo vreme u jugoslovenskoj kinematografiji kada ste vi, hajde da uzmemo taj deo od Slavice pa do 1970. imali oko 400 filmova i samo jedan je bio zvanično zabranjen. To je film Grad. I tridesetak filmova koje niko nije zabranio, ali niste mogli da ih vidite u bioskopima, ja sam to zvao zonom sumraka jugoslovenske kinematografije“, seća se Zelenović.

A kako izgleda sumrak ne samo u Jugoslaviji nego i danas nekoliko puta osetio je i reditelj Rajko Grlić. Poslednji put smračilo mu se prošle godine kada je njegov film Ustav Republike Hrvatske skinut sa programa HRT-a.

„Prvo, to je jako neugodno, jer čovek radi nešto da bi to neko video. Filmovi su komunikacija i vi ih pravite za mračnu dvoranu i veliko platno s nadom da će sa njima neko razgovarati. Kada se pojavi neko ko kaže nema tog razgovara, onda vam uništava razlog zašto ste ga pravili. Kada su Ustav Republike Hrvatske skinuli sa televizije onda je bilo malo galame i onda su nakon par nedelja našli termin i to baš kad je Hrvatska igrala polufinale rukometa i kad su svi gledali rukomet, oni su pustili u tom trenutku na nekom od programa taj film, tako da se ne može reći da je zabrana“, objašnjava reditelj.

Zabrana ne mora uvek da podrazumeva loše. Naročito kada su u pitanju filmovi. Prefiks zabranjeno za film često znači i traženo, kažu u Filmskom centru Srbije.

„Nema ništa što je lepše od zabranjenog voća, jer svi želimo da vidimo nešto što je izazvalo skandal, zabranu, nešto što je izazvalo neku snažnu reakciju, jer zapravo u umetničkim delima i tražimo snažne reakcije. Ja sam dugo bio programer u bisokopu i znam te čarobne reči kao što su skandal, zabranjeno i to uvek privuče mnogo publike“, kaže Boban Jevtić, direktor Filmskog centra Srbije.

Opasnije od zabrane prikazivanja jeste cenzura u toku stvaranja filma, saglasne su filmadžije. Tu naročito misle na uskaraćivanje novca projektu. Kada film stigne do bioskopa, briga je dosta manja. Jer čak i ako ga publika ne vidi na filmskom platnu, svakako će to kad tad učiniti na internetu.