Miroslavljeva kolekcija retkih knjiga rasla je pola veka

Zakonopravilo Svetog Save napisano je pre tačno 800 godina. Knjiga je teška je čak sedam kilograma i ima 450 strana. Original se nalazi u Vatikanu, a jedna od vernih kopija je i deo Miroslavljeve kolekcije crkvenih knjiga koje sakuplja već pola veka.

„Svake nedelje izlazilo je Pravoslavlje, izlazio je i Pravoslavni misionar, izlazilo je i Svetosavsko zvonce i otac je kupovao te časopise i tako sam ih ja čitao, a posle sam našao knjigu 1968. godine Živana Marinkovića Najbolji vaspitač“, priča Miroslav Paripović

I tako je sve počelo. Ovaj vozač Hitne pomoći u penziji danas ne zna koliko knjiga se nalazi u njegovom stanu.

„Nisam nikada brojao niti popisivao knjige, jednostavno ja poželim da saznam jer nemaju vremena da pričaju sa narodom ni vladike ni popovi ni kaluđeri, svi oni nešto grade i zidaju i malo je onih koji imaju vremena i zato uvek tražim ko će da mi kaže“, objašnjava Miroslav.

Za njegovu ljubav prema veri i čitanju znaju gotovo svi gradski antikvari, prodavci knjiga, bibliotekari, ali i sveštenici, vladike, kaluđeri. Ipak, koja je knjiga za njega najvažnija?

„Sveto pismo je temelj svih knjiga, nema pitanja koje može da muči ljudsku dušu a da u svetom pismu nema odgovora, posredno ili neposredno odgovor postoji. Ne nađe li odgovor čovek na svoje pitanje ili je postavio besmisleno pitanje ili nije umeo da pročita odgovor, ali odgovor postoji“, smatra Miroslav.

Verske knjige donosio je sa svih strana sveta, šest puta je bio u Hilandaru, a obišao je i Jerusalim, Egipat, Kapadokiju i više od 300 manastira u regionu.

„Godinama nije moglo ništa da se kupi. Na primer knjige vladike Nikolaja sam 1979. godine plaćao 50 maraka knjigu i još nisam ja mogao iz Hilandara da je donesem nego su mi Grci koji su išli u tranzitu donosili knjige blagodareći vladiki Atanasiju, a sada u manastiru Velika Remeta može da se nađe svih 13 tomova za 50-55 evra“, seća se ovaj kolekcionar.

U njegovoj misiji ohrabrivala ga je i sestra koja je često podržavala njegovu nameru da obogati kolekciju.

„Ja sam možda materijalno u nekim trenucima mogla da doprinesem, ali on je tačno znao šta kupuje, gde kupuje i mnogo voli da poklanja knige, nema porodice niti prijatelja da nije nosio i sa velikom ljubavlju im poklanjao knjige“, priča Zorica Mojsić.

A jednoga dana planira da čitavu kolekciju pokloni. Kome? Još uvek ne zna, samo zna da će to biti mesto na kome će svi vernici moći da pronađu nešto za sebe.