Brdo se spustilo i nastade Zavojsko jezero

Sećanja Zavojaca i Lukanjaca, koji su gledali kako im voda guta sela i posle više od pola veka, ne blede. Vojislav Minić, profesor u penziji, tada srednjoškolac, kaže da su mu slike tog potopa još žive.

„Ljudi su iznoslili iz kuća svojih, ono malo nameštaja... To su bili kreveti, stočići, naćve sa hranom. Neki su sa tavana skidali kukuruz i nosili ga u brdo, jer nisu znali dokle, samo da ga ne dohvati voda. Ovde ćemo, kaže, da se uselimo u jednu košaru, gde su volovi Sivča i Plavča i tu će oni da nas greju. Bićemo u jednom ćošku, a oni u drugom“, priča Vojislav Minić, hroničar sela Zavoj.

Devedesetdvogodišnja baka Jelka Tošić bila je, kao i svi stanovnici Zavoja, prinuđena da se nastani u Pirotu.

„Sve nam je lepo bilo, ali kad nas poplavi, od onda ne valja. A, lepo smo živeli. Kad radiš imaš sve, pa i ovde, kad si u varoš, ako ne radiš nemaš ništa. Poplavi nas, siđosmo, neki su se radovali što su došli u varoš. Ali, mi smo imali mnogo najbogatiji smo bili“, seća se baka Jelka.

Od velike katastrofe prošlo je 56 godina. Tada u jednom danu, nestala su tri sela. I dan danas su pod vodom, ali zbog niskog vodostaja Zavojskog jezera, već nekoliko meseci, izranjaju uspomene.

„Ostao sam bez svog zavičaja i ja ne mogu njemu da se vratim. On sada jedino živi u mom sećanju, u mom pamćenju, u mojim mislima i na kraju u mojim knjigama“, kaže Minić.

Meštani sela Zavoj podigli su istoimeno naselje na obodu Pirota. U centru naselja je kameni krst, koji su doneli iz zavičaja, kako ne bi zaboravili odakle ih voda donela u grad.