Da li je sačuvan stari duh kafanskog života u Srbiji?

Uprkos tome što je nekada na svakih 50 stanovnika u Beogradu bila otvarana po jedna kafana i što su one važile za mesto okupljanja gradskih boema, pisaca, novinara i ličnosti iz javnog života, kao i mesta na kojima su se donosile bitne političke odluke, pisale pesme, tekstovi, danas se mnoge gase, menjaju izgled i ambijent, ljudi po kojima su bile prepoznatljive više nema, a mlade pak, više zanima drugačiji provod i muzika.

Ipak, za njima se nije izgubila realna potreba, primećuju sagovornici Tanjuga - sociolozi, vlasnici kafana, njeni ljubitelji...

Kafane u Srbiji nisu istovetne kao ranije, neminovno su i same postale žrtve tranzicije, mnoge su modernizovane, ali sporadično se mogu videti i one koje čuvaju sećanje na vreme kada su otvorene i ljude koji su u njima obitavali i provodili vreme, kažu.

Primećuju i pojavu da kafane postaju neka vrsta „surogata“, odnosno, sve je više „novokomponovanih fensi lokala“, a sve manje starih mesta s nekadašnjim tradicionalnim ambijentom.

„Mnoge kafane sa tradicionalnim ambijentom postaju sve skuplje i neka vrsta muzeja, a kafana ne bi trebalo to da bude. Ona bi trebalo da sačuva sećanje na epohu i goste koji su nekada u njoj boravili“, smatra Dimitrije Bukvić, sociolog i novinar Politike.

Kao dobar poznavalac kafanskog života kaže da je i ona, nažalost, postala žrtva tranzicije iako se za njom realno nije izgubila potreba.

Veliki broj kafana se gasi

Nekad je kafana bila stecište siromašnijih slojeva stanovništva, a takođe je važila za mesto gde se moglo jeftino pojesti i popiti.

„Mnoga ugostiteljska preduzeća iz doba socijalizma su privatizovana i sada imamo i fenomen izmišljanja kafanske tradicije, jer postoje novopečeni lokali, fensi kafane koje preuzimaju ikonografiju kafana, a rade zapravo kao noćni klubovi. To je jedan neobičan hibrid namenjen mlađoj publici koji rezultira tome da će neko reći da je bio u kafani, a ne na splavu“, zapaža Bukvić.

Prema njegovim rečima, mnogo je razloga koji su doveli do gašenja kafane i opadanja njenog društvenog značaja, a među njima je razvoj novih tehnologija i interneta, odnosno činjenica da kafana više ne može da bude svojevrsni „inkubator javnog mnenja“ kao što je to bila u 19. veku kad se građansko društvo stvaralo.

„Imamo sve više novokomponovanih lokala, ali i tradicionalnih mesta poput Skadarlije koja je ipak sačuvala ambijent i izgled, ali se prilagođava stranim turistima koji žele da je posete i osete uzorak tog autentičnog života“, navodi Bukvić.

Ipak treba imati u vidu i da tu nema više gostiju koji su nekada krasili Skadarliju, domaćih boema, umetnika, pesnika, advokata. Publika se promenila.

Bukvić ukazuje i na to da se dešava često da se nakon zatvaranja kafana, otvore novi lokali sa istim imenom, ali nemaju nikakvu sličnost sa ranijim mestom.

Mnoge kafane u Beogradu u poslednje vreme ugašene su zbog procesa restitucije.

„Imate situacije da se zgrada u kojoj je kafana decenijama u državnom vlasništvu vrati potomcima predratnih vlasnika i da ti vlasnici ne žele da kafedžijama iznajmljuju prostor, što znači da zadovoljavanje pravde u ovom slučaju utiče na gašenje boemskog kafanskog duha“, ističe Bukvić.

Neobična kafana, u kojoj danas kako kažu vlasnici, dolaze gosti uzrasta od 7 do 77 godina nosi ime Pavla Korčagina, glavnog lika romana Kako se kalio čelik.

Ono što ovu kafanu u Beogradu krasi je ambijent koji podseća na vreme komunizma, pa je enterijer autentičan i nesvakidašnji, u crveno-belo-plavim bojama, sa etno elementima, u duhu bivše Jugoslavije, i posećanja na radne akcije.

U ovoj kafani ne postoji druga ideologija do one, da se tu moze svratiti s punim cegerima u povratku sa pijace, odmoriti uz kafu i u dobrom društvu.

Neizbežne su slike Josipa Broza, srp i čekić, petokraka, zastava i grb, koje starije generacije vraćaju u vreme mladosti, a mlade na poseban način uče istoriji.

Upravo mladi, na 25. maj, Dan mladosti koji se u ovoj kafani obeležava svečano, volontiraju i kao nekada na radnim akcijama, pomažu da sve funkcioniše besprekorno.

„„Na Dan mladosti već 17 godina zaredom kafana i parking se zatvaraju, tu prolazi štafeta, tokom dana prođe i do 1.000 ljudi, koji razgovaraju, druže se, mogu da probaju pasulj, hleb i luk...“, priča vlasnik „Korčagina“ Vojin Cucić.

Ovu kafanu posećuju dosta i građani sa prostora bivše SFRJ, naročito iz Slovenije.

Cucić ističe da su i u toj kafani nastojali da zadrže stari duh i tradiciju, a sa druge strane da neke usluge osveže i modernizuju.

„Veče je rezervisano za mlade uzrasta od 20 do 45 godina, dok preko dana, a posebno vikendom na porodičnim ručkovima ima i dece koja dođu sa svojim bakama i dekama, roditeljima. Svi se osećaju prijatno, a nismo želeli baš sve i po svaku cenu da modernizujemo jer bi se izgubio stari duh“, objašnjava Cucić.

Zato je kaže, osim ambijenta, i za neka jela ostala stara originalna receptura.

U ovoj kafani odnedavno je „na snazi“ akcija spremanja jela i specijaliteta zemalja koje nisu priznala Kosovo kao nezavisnu državu. Na ovu akciju, kaže Cucić, veoma su ponosni, jer vlada veliko interesovanje gostiju, a posebno se dopala i šefu srpske diplomatije.

„Deo novca od akcije ide u humanitarne svrhe, a i gosti mogu da probaju specijalitete za koje inače ne bi imali priliku, poput specijaliteta iz Zambije, sa Madagaskara, Solomonskih Ostrva“, nabraja Cucić.

Profesor sociologije kulture na Univerzitetu u Nišu Dragoljub Đorđević, autor knjige Kafanologija, zaključuje da je kafana ipak više od onoga što o njoj govore sociolozi.

Prema njegovim rečima, skoro da je već zasnovana i akademski priznata nova disciplina kafanologija, posvećena izučavanju kafane kao društvene institucije.

Što se tiče aktuelnih prilika u kafanskom životu u Srbiji, profesor Đorđević naglašava da je primetno da je, na primer, u novosadskom i subotičkom „krugu dvojke“ sve manje kafana, u tradicionalno srpskom pa i balkanskom smislu tog pojma.

Beograd, kaže, tu nešto bolje stoji, mada je i prestonica Srbije izgubila dosta kultnih kafanskih mesta u prethodnom periodu.

Kao žitelj Niša, svedoči da su u tom gradu ne samo opstale srpske kafane nego se otvaraju i nove u tradicionalnom ruhu i duhu.

„U njima nema ni fensi opreme ni atmosfere, ali su zato tu karirani stolnjaci, staromodne piksle, prigodni artefakti i primeri domaće radinosti na zidovima, masivni stolovi od oblica, uljudni konobari koji očas uspostavljaju domaćinsku komunikaciju... I nema nabildovanih momaka i lepih cura na ulazu, koji bi da vas privole da uđete, ili da vam ne dozvole pristup“, priča profesor Đorđević.

Kaže da starih srpskih kafana ima i u Pirotu, Prokuplju, Leskovcu, Vlasotincu i Vranju.

„One željno iščekuju goste iz prestonice i sa severa Srbije. Nude i iće i piće, meraklijstvo za nezaborav...“, navodi Đorđević.

Ističe i da je stranim turistima takođe važno da odu u pravu srpsku kafanu kako bi doživeli njen neponovljivi ambijent, atmosferu, muziku, probali dobru hranu, ali i, što je i najvažnije, dobro se proveli.