Kozaci i dalje „haraju“ Zaporožjem

Dočekaće vas hlebom i solju, dopustiti da spremate kozački obrok, poslužiti vam tradicionalnu kašu, a onda sprovesti kroz život nacionalnih ikona Ukrajine. Dobrodošlicu će vam poželeti ataman lično.

Obučeni u tradicionalne kaftane, sa sabljom u ruci i papahom na glavi (visoka krznena šubara), mladi kozaci će munjevito zajahati svoje konje i otpočeti kozačku „igru bez granica“.

„Glavna je džigitovka – jahanje i trikovi na konjima. Ali kozaci su imali i različite plesove, jer su oni voleli i da igraju i pevaju“, kaže 41-godišnji Jurij Koresnjihov, koji se „modernim kozaštvom“ bavi 20 godina.

Kozaci su uživali u svom slobodnom vremenu. Voleli su da zbijaju šale, igraju igre nalik današnjim zujkama i jurkama, ili da se nadmeću u preciznom gađanju i hvatanju plena.

Vukovi koji ustaju iz groba

Biti vešt sa oružjem bila je samo jedna od odlika ovog posebnog reda ukrajinskih ratnika. Da bi to i postali, morali su da prođu kroz razna iskušenja.

„Nije svako mogao da bude kozak, morao je da prođe ispit... Na primer, da preplivaš ledeni Dnjepar, što je opasna stvar zbog podvodnog kamenja, možeš lako da se udaviš, to je veoma opasno po život. A, ako to učiniš, onda si kozak“, objašnjava istoričar Višeslav Zajcev, upravnik biblioteke u Nacionalnom rezervatu Hortica.

Legenda kaže da je među kozacima bilo onih sa magičnim moćima, a najpoznatiji takav bio je Ivan Sirko, koji je učestvovao u 55 bitaka i nijednu nije izgubio.

Ovakve kozake zvali bi „harakternik“ – onaj koji može, vidi i zna više od drugih.

Verovalo se da strele i meci beže od njega, da može da prolazi kroz zidove, a da se noću pretvara u opasnu životinju, najčešće u vuka. Smatralo se da ovi kozaci ne umiru i da mogu da ustanu iz groba.

Iako je reč o legendi, u nekim arheološkim istraživanjima pronađeni su kozaci sahranjeni licem nadole, sa drvenim kocem u predelu srca i vezanim nogama, kažu na Hortici.

Razlog za ovakve priče možda je to što su kozaci izgledali nepobedivo, svakodnevno usavršavali borbene veštine i kao slobodni ratnici branili narod od Tatara, Turaka i Poljaka. I tako postali deo legende.

Utvrđenje na „pragovima“ Dnjepra

Najveće ostrvo Dnjepra, Hortica, smatra se domovinom ukrajinskih kozaka. Tu je, na rečnim „pragovima“ (niskim ostrvima), sredinom 16. veka nastalo glavno kozačko uporište Zaporoška Sič.

U to doba Ukrajinom su upravljali poljski, litvanski i ugarski feudalci, a svakodnevnu opasnost predstavljali su napadi Tatara iz crnomorskih stepa. U potrazi za slobodom, seljaci su se povlačili u slabo naseljene delove zemlje i formirali sopstvenu vojno-administrativnu jedinicu.

Nije tu bilo samo Ukrajinaca, već i Rusa, Belorusa, Litvanaca, Gruzina...

„Sič je pružala utočište svakom ko je bežao od nacionalnog i socijalnog ugnjetavanja i želeo da se bori za slobodu. Ovde su primali ljude bez obzira na rasu, nacionalnost i društveno poreklo“, navodi Olena Apanovič u knjizi Istorija zaporoških kozaka.

Kozak nije predstavljao naciju, već nivo duše, ističu na Hortici.

„Kozak je značilo biti vojnik, kao što su to bili samuraji, vikinzi. Oni su formirani na jedinstvenoj teritoriji, između istoka i zapada, evropske i azijske civilizacije, islamskog i hrišćanskog sveta. Sa ovom teritorijom nastao je tip ljudi 'kozak', to je evropski ratnik koji je štitio Ukrajince, pravoslavnu crkvu i evropsku civilizaciju“, ističe Sergej Dudarenko, šef Naučnoobrazovnog odseka Nacionalnog rezervata.

Na turkijskim jezicima kozak znači slobodno naoružana osoba. Na ukrajinskom i više od toga.

„Kozak je veoma hrabra osoba i najvažnije – njegov cilj je da dâ svoj život za druge ljude, da ih odbrani“, naglašava Zajcev.

Zaštitnici kmetova i osvajači slobode

Sič je prevodila borbu naroda protiv plemićke vladavine Poljske, kmetskog potčinjavanja i tursko-tatarskih pustošenja, navodi Olena Apanovič.

Pošto su predstavljali ozbiljnu pretnju po poljsku vlast, kraljevi su težili da uspostave kontrolu nad kozacima i iskoriste ih za zaštitu granica i gušenje seljačkih ustanaka. Od 16. veka potpadaju pod vlast poljskog kralja i bore se za njega protiv Ruskog carstva i Osmanlija.

Međutim, iako je deo njih svrstan u redovnu vojsku, veći deo činili su "slobodni kozaci" koji su pretvarani u kmetove. Nezadovoljni svojim položajem, kozaci podižu ustanke koji su svaki put bivali uspešno ugušeni – sve do sredine 17. veka.

Godine 1648. ataman Bogdan Hmeljnicki podigao je pobunu kojom je Ukrajinu oslobodio od Poljaka i ubrzo ju je ujedinio sa Ruskim carstvom.

Hmeljnicki je danas za Ukrajince heroj koji ih je spasao od feudalnog ugnjetavanja, ali je u odnosima sa Poljacima ustanak, koji predstavlja kraj zlatnog razdoblja Poljsko-litvanske unije, i dalje osetljiva tema.

U Ruskom carstvu su kozaci imali poseban status. Zadržali su svoju samoupravu i dobijali carsku platu, kao i namirnice, municiju, ratnu opremu – do 1775, kada je carica Katarina Velika izdala nalog za rušenje Zaporoške Siči, nazivajući je "leglom samovolje".

Hrišćani sa paganskim verovanjima

Izgradnjom kozačkog kompleksa – koje čuvaju visoki balvani i topovi usmereni ka Dnjepru, na Hortici je oživljena Zaporoška Sič.

U sadržajnom turističkom kompleksu možete videti kako je izgledao njihov život, zaviriti u atamanovu kuću, posetiti drvenu crkvu, koja je, kao u ono vreme, postavljena u središte utvrđenja.

U samom utvrđenju živeli su profesionalni ratnici, dok ženama nije bio dozvoljen ulaz. Veći deo kozaka, između 10.000 i 20.000 njih, živeo je van zidina.

„Imali su porodice, žene, decu. Bili su farmeri, zanatlije, trgovci. Sada mislimo i da je tradicija kapitalističke ekonomije rođena u kozačko doba“, kaže Dudarenko.

Doskora obični seljaci, iskoristili su tek naseljenu plodnu zemlju za bavljenje poljoprivredom, nemiran Dnjepar za ribolov, a šumsko okruženje za lov na divljač. Čuvali su stoku, razvili zanate, iskovali sopstvenu kovanicu.

Iako su bili ortodoksni vernici, zadržali su paganske običaje.

Jedan od njih je poštovanje grede koja se proteže po sredini kuće, nalik na „noseći“ stub koji podupire plafon. Smatra se kućnim duhom, čuvarem, koji se kiti biljem i poljskim cvećem i za kojeg se na stolu postavlja poseban tanjir sa hranom.

U ovom kompleksu možete saznati i da su, na primer, kozaci prvi u ove krajeve doneli zrnevlje kafe kao ratni plen; i to u drvenim brodovima "čajkama", koje su pre nekoliko godina „izronile“ iz Dnjepra.

Nakon restauracije sklonjene su u svojevrsni muzej, koji još nije otvoren za posetioce.

„Ovde su originalni artefakti iz rusko-turskog rata 1736–1739, u kojem su se na strani Ruskog carstva kozaci borili protiv Otomanskog carstva za izlazak na Crno more“, navodi Dudarenko.

Poznato je da su kozaci u borbama koristili sablje i koplje, ali i muskete, pištolje, kao i topove za opsadu i odbranu. Oružje su izrađivali sami ili bi ga zaplenili u bitkama.

Temelj izgradnje ukrajinskog identiteta

Iz utvrđenja na „pragovima“ Dnjepra nisu izrođene samo priče o hrabrim ratnicima. Vekovima je istorija Hortice uticala na formiranje ukrajinskog identiteta.

„Ukrajinsko društvo je veoma polarizovano. Deo gleda na istok, deo na zapad. Ali Hortica ima veoma dobar imidž na obe strane i to je suština ukrajinske kulture, duše i ukrajinskog simbola... U ukrajinskoj duši kozak je bio čovek koji nam daje našu nezavisnost i, ako nemamo kozake, nemamo našu nezavisnost. Mnogo je ljudi koji se u 19. i 20. veku nisu osećali kao Ukrajinci, ali pamte da je njihov otac, deda, bio Zaporoški kozak“, objašnjava Dudarenko.

Pretke u kozačkim redovima ima otprilike svaki treći Ukrajinac.

Jedan od njih je novinar Evgen Solonina (iliti „Slano meso“, poslastica u kozačko doba), koji je, istražujući svoje poreklo, stigao do 1625. godine, kada se prvi put pominje njegovo prezime.

„U porodici je bilo mnoštvo priča o kozacima i našim precima sve do Konstantina i Dmitra Solonine, koji je upravljao Kijevom u vreme kozaka. Moj deda mi je pričao da su naši kozački preci bili sposobni da se snažno bore. Da, dvojica njih, Ivan i Klim, mogli su vešto mačem da saseku neprijatelja. Deda mi je ukazao da imam njihove ruke, koje su duže nego kod običnih ljudi za pet do sedam centimetara. Takve ruke lakše zamahuju mačem. A rođak mog dede je, još dok je bio mlad, bio i viši i jači nego odrastao čovek“, govori Evgen.

U njegovoj porodici je tradicija da se pevaju ukrajinske kozačke pesme, a priče o slavnim precima sa ponosom prenosi svojoj deci.

„Od svog detinjstva osećam se kao sastavni deo moje države i moje zemlje. Ja sam ponosan što su moji preci uvek bili najaktivniji deo Ukrajinaca, nisu stajali sa strane... Moji preci su iskusili veoma teška vremena. Sada, Ukrajina brani svoju slobodu, nadam se da će nam kozačka krv, kozački karakter i znanje naših predaka pomoći“, kaže Evgen.

Kozaci u srcu 

Terra Cossacorum, kako su Ukrajinu nazivali u ono vreme, danas ima više od 40 udruženja koja okupljaju „moderne“ kozake. Oni danas nemaju specijalni status, ali kozaštvo, kako kažu, nose u srcu.

U srcu se nose i kozačke pesme, o bojevima i ljubavi, od kojih su neke svrstane na Uneskovu listu kulturnog nasleđa.

U brojnim omladinskim kampovima, ali i u samom utvrđenju na Hortici, mladi mogu da se oprobaju u kozačkim borilačkim veštinama i da nauče nešto o svojoj istoriji. 

„Kozački duh živi u mladim ljudima. Oni dolaze ovamo, gledaju, treniraju, žele da budu kozaci. Ako nemaju vremena da rade sa konjima, mogu da rade neke druge stvari, ali se veoma interesuju“, govori Jurij Korešnjikov, koji je sa svojim KUD-om nastupao širom sveta.

Interesovanje je najveće 14. oktobra, kada se obeležava Dan ukrajinskih kozaka i istorije Zaporožja, na Pokrov Presvete Bogorodice, zaštitnice hrišćanskog naroda.

„Tada imamo nekoliko slavlja u jednom danu – Dan kozaka, Pokrov, Dan grada Zaporožja, Dan zaštite Ukrajine i Dan osnivanja vojske. Tada je veliko slavlje na koje dođe mnogo ljudi. Imamo koncerte, predstavljamo našu hranu, nacionalnu odeću i tog dana se svi osećamo kao Ukrajinci“, kažu na Hortici.

A taj duh budi se od malih nogu, slušanjem priča o životu slavnih dedova, njihovim uspesima, veštinama, hrabrosti.

„Terpi kozak – otamanom budeš“, magične su reči kojima Ukrajinci očas posla umire uplakano dete. Jer junaštvo predaka ne sme da se izneveri.