Kad andragog sedne za šivaću mašinu

Kada krene na put jedan je od retkih koji nema problem da se spakuje. Jedina dilema koju ima je koju torbu da odabere. Za tri godine, koliko mu je šivenje torbi posao, Miladin Eraković napravio ih je više od sto. U posao je, kaže, ušao sasvim slučajno, želeći sebi da sašije komad garderobe.

„Počeo sam da učim, nisam znao ništa, nisam znao ni da je uključim, a ne da šijem. Kad sam je kupovao, čovek od koga sam je kupio rekao je: 'Hajde probaj', ja sam krenuo ka mašini i shvatio da ja ne znam ni da je uključim i onda mi je on pokazao. Rekao sam sebi: 'Aha, dobro, naučiću kod kuće'“, seća se Miladin.

Sasvim razumljivo, jer na Filozofskom fakultetu, koji je završio, to se ne uči. Kao andragog nakon studija radio je u nevladinom sektoru, a onda se susreo sa šivaćom mašinom.

Prvu mašinu Miladin je kupio pre pet godina i tada je počeo da šije iz hobija. Dve godine kasnije kada je video kako mu dobor ide, odlučio je da će stolica za mašinom da postane njegovo radno mesto.

Jutjub mu je bio glavni mentor. Tu je učio kako da šije, ali i nalazio inpsiraciju za modele.

„Sve što ja sad imam je krenulo ni iz čega. Odvojio sam od svog tadašnjeg honorara 5.000 dinara i kupio tu kućnu mašinu i dok sam vežbao uskakali su prijatelji sa materijalom i oni su pokrivali taj deo. Od prodaje sam ulagao u dalje stvari“, objašnjava Eraković.

„Ako ka nečemu težite, prva stvar je da nešto nećete znati ako to ne probate, a ako se desi da uživate i od toga napravite posao pa mislim da je to bolje nego džek pot“, kaže Eraković.

Iako zadovoljan postignutim, u narednom periodu planira da proširi proizvodnju. Jedino što ne planira da promeni je biznis model po kojem, zajedno sa kupcima, kreira izgled torbe.