Kloniranje – hoćemo li imati zoo-vrtove s izumrlim vrstama?

„Da li ćemo uskoro imati parkove i zoološke vrtove za ova stvorenja?“, pita se autor priloga na britanskom javnom servisu.

U reportaži se vidi putnik koji se divi snežnim leopardima u rezervatu, zatim gurman koji želi da proba ljuskavce, te lovac na divljač koji prati crnog nosoroga, a koji će biti vraćen u život nakon što ga ubije.

I dok jedni u tim prizorima vide „distopijsku noćnu moru“, drugima se sve to čini kao „uzbudljiva mogućnost“, a kako nauka napreduje, pomenute situacije su možda ostvarljivije nego što to na prvi pogled deluje, beleži autor, te podseća da pojedini istraživači ispituju kako bi kloniranje životinja moglo da promeni industriju turizma u narednih pola veka.

Ipak, zaključuje Bi-Bi-Si, scenario iz filma Park iz doba jure, gde dinusaursi ponovo hodaju zemljom, ostaće fantazija.

Autor, naime, objašnjava da je oživljavanje izumrlih vrsta neverovatno izazovno, ali da nije jasno da li DNK dinosaursa može biti obnovljen.

Sa trenutnom tehnologijom uzorci DNK ostaju upotrebljivi još milion godina, tako da bi teorijski mogao da se klonira, recimo, neandertalac, ali ne i triceratops, „koji je poslednji put viđen pre 65 miliona godina“.

DNK runastog mamuta je, ipak, prihvatljiviji - postoje, naime, zamrznuti uzorci mamuta, te se genetski materijal može ubaciti u slonove, koji su slični po genetici.

„Ne možemo, međutim, vratiti mamute u staništa poput originalnih, gde bi mogli prirodno da se razvijaju“, primećuje autor, ali istovremeno predviđa da bi naučnici mogli to da urade s drugim vrstama koje su nestale kasnije od mamuta, poput goluba selca.

Prema rečima profesora biotehnologije na Univerzitetu u Konektikatu Siuhuna Tiana, koji radi na ponovnom aktiviranju DNK na bazi nukleusa putem kloniranja, nauka je prešla dug put od kako je klonirana ovca Doli 1996. godine.

Nedavno je uginuo poslednji mužjak severnog belog nosoroga, a Bi-Bi-Si podseća da su u toku kontroverzni napori da se beli nosorog spasi, tako što će se njegovi embrioni ubaciti u surogat.

Istovremeno, Tian tvrdi da nas, prema nekim procenama, od hibrida vunenog mamuta i slona deli samo nekoliko godina.

Naime, Tian smatra da bi, u slučaju da ima dovoljno političke volje i novca, bilo potrebno samo 10 godina da se nađemo u situaciji kada će se u zoološkim vrtovima „nastaniti“ retke i ugrožene životinje.

Zoološki vrt u San Dijegu, podseća Bi-Bi-Si, 2000. godine je planirao da izloži kloniranog gaura (indijskog bizona) Nou, ali je on uginuo od posledica infekcije posle dva dana.

Kasnije je taj zoološki vrt postao dom bantega Džahave (vrste divljeg govečeta iz Jugoistočne Azije) za narednih sedam godina, dok Džahava nije slomio nogu posle čega je uspavan.

Džahava i Noa su oboje klonirani uz pomoć zamrznutih ćelija iz zoološkog vrta u San Dijegu, odnosno kolekcije zamrznutih uzoraka kože iz ugroženih životinja.

Tian zato smatra da glavne prepreke pre mogu biti finansijske i političke pirode, nego naučne.

Još jedan problem je visoka stopa smrtnosti kloniranih životinja u startu, ukazuje Bi-Bi-Si, te navodi da postoje etičke dileme o stvaranju životinja s visokim šansama da će rano uginuti ili da će živeti pod stresom.

Sa naučne tačke gledišta, ipak, postoji realna mogućnost da se kloniraju ugrožene životinje, navodi Bi-Bi-Si.

Predviđa, međutim, da ako se to i dogodi većina nas neće imati mnogo kontakata s takvim kloniranim ugroženim životinjama na svakodnevnom nivou, ali bi postojala mogućnost da u jednoj oblasti oni koji nisu naučnici imaju kontakt s klonovima, a to je turizam za bogate.

Kako se u reportaži navodi, bogati putnici platili bi mnogo da love klonirane životinje u Južnoj Africi, jedu klonirane životinje u Japanu ili samo posmatraju klonove ugroženih životinja na safariju u SAD.

Sociološkinja u Londonskoj školi ekonomije i autorka knjige o kloniranju divljih životinja Keri Fris smatra da bi u rezervatima u budućnosti, u kojima bi se nalazile klonirane životinje, u fokusu pre bila tehnologija nego životinje, za razliku od tradicionalnih zooloških vrtova gde su u centru pažnje same životinje.

Posetioce bi, objašnjava, privlačila sposobnost da se oživi golub selac isto koliko i da vide goluba selca.

„Parkovi za oživljavanje vrsta bi bili posvećeni slavljenju ljudske genijalnosti, koliko i divljenju životinjama“, zaključuje Fris.