Šampion u sakupljanju sportskih maskota

Da postoji takmičenje u sakupljanju sportskih maskota Nikola Marinković bio bi reprezentativac, ako ne i šamopion. Vlasnik je skoro svih maskota Olimpijskih igara, evropskih i svetskih prvenstava. U njegovom stanu žive Vučko, Zeka Peka, Naranjito, Tip i Tap.

Ne zna precizno koja maskota je najstarija u njegovoj kolekciji, ali misli da je to kengurica iz 1979. godine sa Komonveltskih igara održanih u Australiji.

Maskote je počeo da sakuplja iz radoznalosti. I danas je u potrazi za igračkama sa takmičenja od pre nekoliko decenija. Seća se da je najteže došao do maskote Zimskih olimpijskih igara održanih u Kalgariju 1988. godine.

„Upoznao sam čoveka koji je poznavao ženu, koja je klizala još za Jugoslaviju. Ona mi je donela maskotu, međutim posle sam saznao da postoji da postoji i ženska maskota. Nju sam nabavio tek posle šest-sedam godina kada mi je jedan čovek iz Toronta poslao“, priča kolekcionar Nikola Marinković.

I ovo nije jedina kolekcija u Marinkovićevom domu. Maskotama društvo prave i karikature kojih ima više od 30.000.

„Rešio sam da sakupljam karikature jer sam pretpostavljao da nikada finansijski neću moći da ispratim momenat da kupim nekog impresionistu“, kaže Marinković.

Ovog ljubitelja slikarstva primili su u Udruženje karikaturista, a da nikada nije nacrtao karikaturu. Sakuplja sve vrste karikatura isečke iz novina baš kao i originale.

„Izuzetno volim Predraga Koraksića Koraksa i njega sam upoznao. Javio sam mu se jedan dan i rekao da ja imam jednu njegovu kolekciju. On me pita: 'Sine, koliko imaš godina?' Ja kažem toliko. I ja sam mu odneo to. On i drugar su to gledali, gledali i gledali, i onda je Koraks rekao: 'Ovaj je luđi od mene!'“, priseća se ovaj kolekcionar.

Zbirka karikatura sa svih meridijana - od Čada do Novog Zelanda 

Skoro da ne postoji domaći karikaturista čije radove nema u kolekciji, ali nije ljubitelj samo ovdašnjih crtača.

„Imam iz Južne Afrike, imam i iz Senegala, imam iz Malija, onda imam iz Čada, Ujedinjenih Arapskih Emirata, to je internacionalna varijanta. Tu je i Singapur, Australija“, nabraja Nikola mesta sa kojih je doneo karikature i dodaje da mu koleginica šalje karikature čak sa Novog Zelanda.

Karikature i maskote donosio je i sam sa svih strana sveta. To mu i nije bilo toliko teško jer je više od 30 godina radio kao stjuard, pa je oformio i kolekciju aviona.

„Avione sam na kraju počeo da sakupljam. Oni mogu da se nabave pošto postoje klubovi i jedna firma iz Milana koja to profesionalno radi za agencije. Mislim da imam negde oko 40-45 aviona“, ističe Marinković.

Na pitanje koja mu je kolekcija najdraža uvek se zamisli.

„To je kao deca, ja imam sina i ćerku i ako pitate ko mi je draži, ne znam. Pa eto avioni, to su čelične ptice. Vozili su me po belom svetu, hvala im večno“, odlučio se ipak teška srca.

Svoju zbirku nikada nije izlagao, a za njegov dugogodišnji hobi znali su samo porodica i prijatelji. Voleo bi da osnuje mali muzej u kome bi mogli da uživaju ljubitelji sporta, umetnosti ali i avio-saobraćaja.