Nemci za brčkanje u toplim morima potrošili 88 milijardi

Želja za putovanjima i planovi za odmore su i dalje veoma veliki kod Nemaca. I u ovoj godini čak 69 odsto njih planira odlazak na odmor, svega 12 odsto kaže da neće putovati, a ostali još nisu doneli odluku.

Terorizam nije uticao toliko na odluku da se putuje, koliko na izbor destinacije.
Tako je čak 38 odsto Nemaca reklo da je taj svetski problem uvrstilo u svoje turističke ciljeve, pa je tako prošle godine Tursku posetilo 23 odsto Nemaca manje nego 2015. godine, a severnu Afriku čak 29 odsto manje.

Čak je i interesovanje Nemaca za letovanje u Francuskoj bilo znatno manje.
Nemci, izgleda, ponovo otkrivaju lepote svoje zemlje, ali i susednih i drugih evropskih zemalja, pa su tako Nemačka, Austrija, Španija i Grčka „profitirale“ od straha od terorizma.

Španija je i dalje najomiljenija inostrana turistička destinacija Nemaca - prošle godine je tamo 14,8 odsto njih provodilo svoje odmore, nešto više nego 2015. godine.

Za Španijom sledi Italija sa nepromenjenih 8,2 odsto, zatim Turska sa 5,6 odsto, Austrija 4,6 odsto i Grčka u kojoj se lane odmaralo 3,5 odsto Nemaca.

Nemci, ekonomski najmoćniji u Evropskoj uniji su, svetski putnici i za njih odmor, najavljen uredno kod poslodavca još na početku godine, predstavlja neku vrstu „svetinje“ u koju se bez velike muke ne dira, niti se ona bagatelno rasipa.

Šestondeljni školski raspust, koji u svih 16 nemačkih pokrajina, uvek počinje različitog datuma, uvek izaziva i adrenalin i stres.

Posebni doživljaj početka sezone odmora i turističke moći Nemaca je u najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini, Severnoj - Rajni Vestfaliji, pošto tu živi oko 18 miliona ljudi, među kojima i oko 2,5 miliona školske dece.

Na početku školskog raspusta počinju i putovanja - svim prevoznim sredstvima i u svim pravcima - od odlaska tetki u Kirhelen, preko omiljenih destinacija Baltika i Tirola, do još omiljenijih toplih, južnih mora i atraktivnih gradova.

Sezona letnjih odmora u Nemačkoj bi, možda, moglo biti i „peto godišnje doba“, kada Nemci, uglavnom neopterećeni egzistencijalnim mukama o prehranjivanju porodica, kreću „punim gasom“, Nemačka „predahne“, politički Berlin utihne, a kilometarske kolone disciplinovanih vozača na putevima predstavljaju realnost, koja se ne može ni preteći, ni zaobići.

Nemci, međutim, ne putuju rado samo u Španiju, Italiju, Grčku, Austriju i druge evropske zemlje, već često i na najudaljenija, najzabitija i najopasnija mesta i to sa sobom nosi određene rizike.

Bili su na meti islamskih otmičara u Jordanu, Avganistanu, Džibutiju, Alžiru, Čadu, Iraku, Iranu, Jemenu i na Filipinima, na „zubu“ razjarenih ajkula, u surovim pustinjskim uslovima, zatrpani sibirskim snegom ili izloženi opasnostima kolumbijske džungle.

Premda nikada nije potvrđeno, nemačka država je, izgleda, znala i da „odreši kesu“ za otete svoje građane, pa je tako pre više godina na Filipinima, kada su islamski pobunjenici oteli i troje Nemaca, kako se nagađalo, dala nekoliko miliona evra - ali pod plaštom pomoći za razvoj Filipina.

Jedan od poznatijih slučajeva otmice i, navodnog, davanja, takođe, milionskog iznosa, bio je prvi slučaj odmice jednog nemačkog državljanina u Iraku, posle pada režima Sadama Huseina.

Reč je o arheologu Suzani Osthof, lepoj i inteligentnoj Nemici sa znanjem arapskog jezika, za čiju slobodu je država, prema saznanjima nemačkih medija, navodno platila, što nikada nije potvrđeno, ali je taj slučaj izazvao brojne medijske i druge komentare i pitanje - isplati li se to krasti Nemce u inostranstvu.