Vraćanje sovjetskog „letećeg tenka“ u život

Kada su nacisti stigli do Lenjingrada u leto 1941. godine, umesto da žrtvuju hiljade vojnika u borbi za grad, odlučili su da blokiraju sve prilaze. Tako je grad i njegovih tri miliona stanovnika ostalo odsečeno od sveta 900 dana.

Tokom tog perioda, oko 800.000 ljudi je umrlo od gladi, bolesti i nemačkih bombi i artiljerijskih granata. Konačno, 27. januara 1944. godine, sovjetske snage probile su nemačke linije, otvarajući koridor ka razrušenom gradu i napaćenim stanovnicima.

Slamanje nacističkog otpora iz vazduha predvodili su sovjetski „šturmovici“. Sledećeg dana, kada su Nemci potiskivani, jedan od letećih jurišnika je pogođen, a posada je prinudno sletela u jezero južno od grada.

Tu je ostao još 50 godina.

Sada je prešao pola sveta i nalazi se u restauracionim prostorijama Vazdušnog i svemirskog muzeja u Tusonu u Arizoni.

„Otkriven je u jezeru 90-ih godina prošlog veka. Kupio ga je jedan Amerikanac, ali je preminuo. Porodica nam ga je tada donirala“, počeo je priču o avionu Džejms Stem, direktor muzejskog odeljenja za restauraciju.

Oko 36.000 „šturmovika“, poznatih kao „leteći tenk“, izašlo je iz proizvodnih pogona. Što se tiče vojnih letelica, nijedna nije proizvedena u više primeraka.

Pravo je čudo što ih nema više, posebno uzimajući u obzir činjenicu da je bio najvažniji sovjetski avion Drugog svetskog rata. Toliko važan da je Staljin 1941. godine uputio pismo fabrikama naglašavajući njegovu važnost: „Našoj Crvenoj armiji potreban je 'iljušin 2' kao vazduh koji udiše, kao hleb koji jede.“

Uprkos tome što je „šturmovik“ u Arizoni proveo pola veka trunući na dnu jezera, osnova mu je izuzetno dobro očuvana. Najviše zbog neobične strukture.

„To je jedinstven dizajn. Deo oko pilotske kabine i motora je debela čelična ploča, nije od aluminijuma. Zapravo, više podseća na bojler nego na avion“, objašnjava Stem dok analizira trup u hangaru.

Oklop je pružao zaštitu pilotu tokom niskih i sporih naleta tik iznad fronta. „Šturmovici“ su u nekim trenucima morali da lete 20 metara iznad zemlje da bi mitraljezima, topovima, bombama ili raketama gađali mete.

„Šanse da budete povređeni ili poginete bile su veoma velike. Bukvalno svako je mogao da puca u vas. Od obične pešadije, protivvazdušnih oruđa do teških tenkovskih topova“, ističe Stem.

Iako je veći deo trupa bio oklopljen, štiteći motor sa 12 cilindara i pilota, rep i krila bili su napravljeni od drveta, najviše zbog uštede na materijalu i da bi sama letelica bila lakša i mogla da nosi više bombi.

Prvi „šturmovici“ sišli su sa proizvodnih traka 1939. godine i, sa 11 metara dužine, bili osmišljeni kao jednosedi. U prvim ratnim operacijama otkriveno je da su izuzetno ranjivi na napade lovaca otpozadi.

„Onda su ga modifikovali. Isekli su rupu u zadnjem delu trupa, stavili platneno sedište i mitraljez za repnog mitraljesca“, kaže Tim Robinson, urednik Erospejs magazina britanskog Kraljevskog aeronautičkog društva.

Kao što se može pretpostaviti, biti repni mitraljezac na „šturmoviku“, sa tankim drvenim pločama da vas zaštite od granata, metaka i šrapnela, nije bio baš popularan poziv.

„Trpeli su velike gubitke. Oko 12.000 ih je oboreno. To je jedan od razloga malog broja preostalih letelica“, navodi Stem.

I pored svega toga, Staljin je bio u pravu. Avion se više nego dokazao na bojištu. Leteći u formaciji, „šturmovici“ su bili ključni u podršci kopnenim snagama, uništavajući i najoklopljenije tenkove i vozila. Korišćeni su i za bombardovanje aerodroma i napadanje brodova.

„Ovo je bio jedan od aviona koji je pomogao da se pobedu u ratu“, ističe Stem.

Međutim, kada se rat završio, većina ih je isečena i rashodovana, zbog dolaska ere mlaznih aviona. Poslednji „šturmovik“ korišćen je u Korejskom ratu. Danas na svetu samo jedan leti. Valjda će mu se uskoro pridružiti još jedan.