„Seks i grad“ na šumadijski način

Jovica Nikolić na lapovačkoj pruzi traži inspiraciju za svoje priče „na slovo na slovo“, kojih do sada ima osam, od oko 5.000 reči. I sve to ne bi bilo neobično da ovaj Lapovčanin ne piše priče u kojima sve reči počinju na isto slovo!

Ovaj svojevrsni kolekcionar reči razvrstava i popisuje skoro svakog dana. To najčešće čini u svom dvorištu.

„To je redak dar da ispričam priču naših ljudi, ono što rade iz Šumadije, koristeći jedno slovo i to na jedan teži način“, objašnjava pesnik Jovica.

Tvrdi da retko kada zaviri u rečnik. Prijatelji mu sakupljaju i nude reči koje kaže uglavnom ne koristi. Pišući neobične priče, dao je sebi novi zadatak.

„Probaću celu azbuku da obuhvatim, to su me terali drugari, napisao sam i na slovo O i na K, i na M je bilo interesantno jer sam radnju stavio u Markovac“, priča Nikolić.

Za njega je selo Markovac isto što i Menhetn. Atraktivna apotekarka, Perini pajtaši i sveštenik Samuilo, njegovi su likovi su iz Šumadije.

„Pošto je poznata serija Seks i grad, ja sam napisao Seksi selo, pošto smo mi ovde iz Šumadije. Pa evo da čujete kako to izgleda: Simpatična studentkinja sociologije Slavica Stojkić sredinom septembra snimila sopstvenim sredstvima savremenu srpsku sapunicu Seksi selo Saranovo sa sumnjivim saradnicima. Seksi selo, srceparajući scenario, savršen stajling, svetski stil. Svuda smeh, suze, svađe, sukobi, skandali, spletke, stresne situacije, svekrvina sahrana, sestrina svadba, serenade, slomljena srca, sirotinja, svlačenje, seks“.

Kako selo Saranovo zaista postoji, mnogi su negodovali, jer su se pronašli u šumadijskoj sapunici. Sve to ga nije omelo da svoje priče prevede i kandiduje se za Ginisovu knjigu rekorda prošle godine.

„Oni su mi odgovorili da je priča lepa, ali da je ne razumeju. Da, ako bude neko takmičenje Evrope, da se ja prijavim. Pit'o sam ove naše iz biblioteke – ne može ni na ruski da se prevede ni na nemački“, objašnjava ovaj Šumadinac.

Šumadijske priče gube smisao na nekom od svetskih jezika, ali je Jovica uprkos tome rešen da iz inata ponovo konkuriše za Ginisa i novac pokloni Crvenom krstu.

„Planiram to sada da odradim, ali sam hteo da zadržim ćirilicu sa leve strane, a sa desne neka prevode kako hoće, da oni vide da to nije mućka. I ja sam mislio da dođu ovde kod mene, nema laži i nema prevare“, objašnjava Nikolić.

Priča o čika Dači i prvoj fudbalskoj lopti u Srbiji

Do sada je objavio četiri knjige kratkih priča. Ovih dana istražuje i priprema se da piše novu, sasvim drugačiju knjigu. Inspiracija mu je čika Dača.

„On je prvi komšija ovde gde ja sada živim, a poznat je u zemlji i u inostranstvu jer je doneo prvu fudbalsku loptu u Srbiju 1903. godine. U Kragujevac ju je doneo, ali je živeo u ovoj ulici, tu je rado provodio vreme i znali su ga meštani“, priča pisac i hroničar lapovačkog kraja.

Kako se prva fudbalska lopta zakotrljala ovim sokakom – mesecima istražuje po arhivama i bibliotekama.

O životu Danila Stojanovića, koji je zaslužan što se fudbal danas igra u Srbiji, raspituje se na sve strane.

Osim sokaka o kome će nastati knjiga, čika Dača u ovom kraju ima i svoj potok. Jovica se dosetio, te baš iz njega vadi drvo od kojeg delje različite skulpture.

To je samo još jedan od hobija kojim ispunjava vreme, jer je, posle tri decenije rada na železnici kao vatrogasac, ostao bez posla. I to je sve stalo u njegovu priču o železničaru žurnalisti i vatrenom vatrogascu.