Najstarija složna braća podno Jastrepca

Dok su bili u snazi, obrađivali su zemlju i odlazili na planinu da čuvaju stoku. I danas su vredni, pripomognu koliko mogu. Red se zna. Doručak kod Mije, srednjeg brata, gde do podne evociraju uspomene na mladost i život u zajednici kada ih je pod jednim krovom bilo četrnaestoro.

„Znao se red kao u vojsci. Znalo se ko će šta da radi na sutrašnji dan. Još imamo kapital i to je'mo“, ističe Milosav Mina Jovanović.

Brine ih što se u selu ne živi kao nekada. Menjaju se navike, a zemlja se manje obrađuje.

„Mi seljaci idemo u pekaru, da kupimo leba. To nema nigde. Ovolika naša bogavština, Boga ti. Mi smo nosili i sira i kajmak, rakiju i drva da uzmemo pare u Kruševac. Sad dajemo u Kruševac pare“, jada se Miodrag Mija Jovanović.

Ljute se i na mladoženje koji bi sve na gotovo, da im drugi dovode neveste.

„Nisu me htele devojke. Ja sam gledao gde ću, šta ću. Imala jedna na brdo, negde 150-200 metara. Ja otidnem i ukradem je, svučem odozgo i to mi je bio najveći doprinos“, dodaje Mihajlo Kaja Jovanović.

Odnedavno su sva trojica udovci. Utehu nalaze u brojnom potomstvu, od dece do čukununučića.

„Pomažem deki da se obrije“.

„Ja pomažem deki, mom pradedi, donosim mu pruće da plete korpe“.

„Deka nam priča puno priča kako je provodio vreme ranije“, pričaju unuci i praunuci.

„Ti ne znaš šta je tu pomrlo i izginulo. I nas drži nešto, šta nas drži, ne znam“, kaže Miodrag Mija Jovanović.

„Čekam paraunuka da oženimo. Rekao mi je deda ne smeš da umreš dok se ja ne oženim. A što? Čiki si vodio kolo i meni da vodiš. I ne smem da umrem“, objašnjava Mihajlo Kaja Jovanović.

Slavu i Bogomolje su uvek poštovali, post i pričest u crkvi primali, kako se od starina u selu čini. Zato su, tvrde, i u ovim godinama živi i za svoje godine i te kako vitalni.