Mira Krdžić, jedina žena rudar u Srbiji

Zajedno zarađuju hleb sa sedam kora, radeći rudarski posao, jedan od najtežih na svetu. Susret sa ovom ženom u ušćanskom parku pun je iznenađenja.

Prišla je nežna plavuša negovanih ruku i uz dobrodošlicu, sada u rudarskoj uniformi, pozvala ekipu agencije Beta da zajedno odu u jamu „Tadenje“, gore visoko u brdu, da upoznaju njene kolege.

„Da vidite gde sam provela dvadeset godina svog života i rada“, kaže Krdžić u intervjuu povodom Međunarodnog dana rudara, 6. avgusta.

Rekla je da joj je ceo život vezan za rudnike. „Moj život je jednostavno vezan za rudnike, jer je i moj muž Božidar bio rudar i dve godine je već penziji, a imamo sina mašinskog inženjera i kći koja je završila Višu medicinsku školu“, priča, dok putujemo, Mira Krdžić.

Dok se krivudavim i uzanim planinskim makadamom penjemo prema „Tadenju“, Mira konstatuje da je kao žena oduvek brinula o sebi. Visoke potpetice i svakodnevu garderobu brzo je zamenila gumenim čizmama, radničkim odelom i šlemom.

„Bez obzira na tri smene u kojima sam radila u tami rudarske jame, uz sve redovne kućne poslove, uvek sam volela da izgledam lepo i uredno. Niko ko me prvi put sreće nije verovao da sam rudarka“, kaže ona. S osmehom se seća anegdote u lekarskoj ordinaciji kada je doktor mislilo da je sekretarica.

„Jedan lekar kod koga sam otišla, mislio je da se šalim i ostao u sopstvenom uverenju da sam neka sekretarica u firmi“, veselo nam prepričava Mira.

U „Tadenju“, na ulasku u jamu, svi rudari hrle da se pozdrave sa, kako rekoše „starim dobrim drugom i kolegom“.

U punoj opremi, Mira Krdžić u srce rudnika ulazi kao u svoju kuću, a u punoj tami sigurnim koracima hrli prema grupi rudara.

Dočekuje ih, u oknu u kome je jako hladno zbog strujanja vazduha prouzrokovanog provetravanjem.

„Mira je pravi vođa smene, pravi kolega i razlike između nje i nas bilo nije, niti je moglo biti, jer je barabar sa nama radila i o svemu brinula. Sve je propisno radila“, kaže Ivan Milićević, takođe vođa smene u oknu „Tadenje“.

Jedan od radnika dodaje kako „njegova žena nikada ovaj posao ne bi radila, iako voli da šefuje“.

Dok rudari jedan za drugim napuštaju okno, Mira ih pogledom ispraća, prisećajući se da nije baš uvek sve veselo u rudniku.

Priča kako je bilo i požara i gasova, ali da se sve sa prisebnošću da rešiti.

„Zemljina utroba je to i nikada se ne zna, ali hvala Bogu uspevali smo da saniramo i vatru i curenje gasa, mada nije bilo lako. Uostalom pamtim samo lepe stvari i u životu uvek idem napred“, govori ona.

Dodaje i da je bilo i muškaraca koji su samo pokušavali da budu rudari, ali su brzo odustajali.

„Sama sam se izborila za radnu ravnopravnost o kojoj se mnogo govori, i verujem da to svaka žena može da učini ukoliko veruje u sebe. Mnogo sam želela da budem rudar i bila sam presrećna kada su mi to i dozvolili“, kaže Mira.

Rođena u Ušću i završila je srednju Rudarsko tehničku školu. Od ukupno trideset godina radnog staža, samo godinu je radila u administraciji, a sve ostalo kao jamski radnik, što se ni sada nije promenilo.

Naime, ona već neko vreme radi na poslovima dispečera sa obavezom silaska u jamu, jer to radno mesto podrazumeva brigu o rudarima, kao i tehničkim uslovima njihovog rada i opstanka u jami.

Mira kaže da je upravo to i raduje, jer su rudari Ibarskih rudnika Baljevac, njena druga porodica.

„I kada bih se ponovo rodila, opet bih izabrala ovaj posao, jer ga zaista volim i duboko poštujem ljude koji ga rade. Verujte, nije lako, ali biti rudar znači zaista nešto veliko, jer je to posao koji zahteva i mentalnu i fizičku spremnost, a ja sam žarko želela oduvek da ga radim“, zaključuje jedina žena rudar u Srbiji.