Sufler, „vrhovni poglavar glumačkog plemena“

Olivera je zanimanje hidrologa zamenila suflerskim poslom. Već dve decenije je iza scene, a radi u čak četiri pozorišta.

„To je zanimljiv posao, lep, radno vreme nekada ceo dan, a nekada samo na probama. Može da se preživi, radimo i po drugim pozorištima kao i glumci koji nisu samo u jednoj kući nego idu i po drugim pozorištima i snimaju reklame, tako i mi sufleri“, objasnila je Olivera Milosavljević, sufler Beogradskog dramskog pozorišta.

Škole za suflere nema, pa zato praksa uz dobru memoriju čini kvalitetnog šaptača. Kažu da suflerski posao nije lak jer, osim što znaju hiljade stranica, oni koji se bave ovim poslom moraju da prepozanju i trenutak kada jedna reč spasava celu predstavu.

„Odlika dobrog suflera je da nauči svoje glumce, kako oni dišu i šta govore, da zna kada treba šta da kaže i dovoljan je samo pogled glumca ili glumice da bi se znalo kada treba nešto da se kaže“, priča Jovana Popović, sufler Ateljea 212, i naglašava da je najbitnije da glumci imaju poverenje u suflera.

Pomoć prijatelja na sceni zatreba i u klasičnim, kao i u modernim komadima. Reči nestanu, a sećanje ponekad izdaje i starije i mlađe glumce.

Prema rečima glumca Ateljea 212, Dejana Dedića, sufler je za njega i njegove kolege kao „vrhovni poglavar plemena“.

„Ako se desi da sam zastao, ja znam da oni slušaju i da će nam pomoći, ako baš vide da ne mogu da se setim teksta. Ali kolege imaju raznih varijanti, jer neko baš priđe, pa se namakne sufleru, pogleda, traži ili otvoreno da neki znak“, otkriva mladi umetnik.

Uglavnom rade zato što vole, a ne zato što od toga lepo zarađuju. Uprkos pojedinim nedostacima, sufleri posao ne bi menjali. Najlepše su im glumačke anegdote i lapsusi o kojima nisu želeli naglas da govore. Kažu o njima se samo šapuće.