Zavela bezbroj muškaraca da bi pomogla Britaniji

Rođena u Americi, prirodna lepotica je svoj talenat upotrebljavala u korist Velike Britanije, a priznata je kao jedan od najuspešnijih špijuna u istoriji.

Kada je preminula 1963. godine, magazin Tajm je njenu neuobičajenu upotrebu spavaće sobe uporedio sa Bondovim korišćenjem njegove „berete“.

O Beti se sada piše biografija, knjiga pod nazivom Poslednje laku noć (The Last Goodnight) Hauarda Bluma, koji se služi nekada strogo poverljivim informacijama o njenim delima.

Priča će stići i na veliko platno, a favorit za glavnu ulogu trenutno je Dženifer Lorens.

Jedan od tajnih agenata, koji ju je uveo u posao, jednom prilikom je rekao da bi njeno zavođenje „jako vezalo muškarca“ uz pomoć blistavog osmeha i smaragdno-zelenih očiju. „Trik da se muškarac oseti kao da čini ceo njen svet je stari, ženski trik, ali ona je to radila sasvim drugačije“.

Taj isti tajni agent obaveštajne službe MI6 sastao se sa Beti gotovo 20 godina nakon završetka rata, kada je ona bila u pedesetim godinama, a njenu energiju je, čak i nakon toliko godina, opisao kao „električnu i neporaženu vremenom“.

Odrasla je u srednjoj klasi, sa roditeljima marincima iz Minesote, a govorilo se da je od svoje 14. godine bila veoma promiskuitetna.

Lepo vaspitana, staložena i vrlo inteligentna, imala je tanku, visoku figuru u kombinaciji sa zanosnom lepotom.

Zatrudnela je u 19. godini, 1930, ali nije znala ko je bebin otac. Izbegla je skandal udajom za Artura Peka, britanskog diplomatu koji je bio dvostruko stariji od Beti.

Ubedio ju je da sina Tonija da na usvajanje, koji se rodio u trenutku kada je bračni par boravio u Londonu, a kasnije je poginuo u Korejskom ratu.

Postala je britanski državljanin, a jedan aristokratski britanski novinar upoznao je Beti sa lordom Biverbrukom, koji se postarao da Beti svoje zavodničke moći upotrebi u korist države.

Za 20 funti mesečno, Beti je imala ljubavnike mnogih nacionalnosti, a reč je o vojnicima, oficirima, oženjenim stranim diplomata i drugim službenicima čije bi informacije bile od državne koristi.

Nakon provedene noći sa oficirima, Pekova bi žurno odlazila do pisaće mašine, dok su tajne informacije još uvek bile sveže, a zatim su se njene dojave dva puta nedeljno slale u London.

„Pravilo u svakoj zamci je da u sasvim malim dozama kradete informacije, nikada da kopate“, piše Blum. „Kada bi se meta vratila u krevet, imali biste drugu šansu. A Betini ljudi su uvek žurili nazad i nazad.“

Sreća za Britaniju da jesu – istoričari često tvrde koliki doprinos su pojedini špijuni tih godina imali, a Beti nije izuzetak.

Kasnije je tražila da je pošalju u okupiranu Evropu kao ubicu – ideja koja je uzeta u ozbiljno razmatranje, dok nije postalo jasno da se za njene tajne radnje već čulo.

Nakon što je njen otuđeni muž preminuo 1945. godine, Beti se ponovo udala i živela u srednjovekovnom dvorcu u Francuskoj. Preminula je od raka grla 1963. godine.