„Divlja plemena“ terorišu Japan

Desetak mladih bajkera koji su u po bela dana zauzeli jednu od najvažnijih raskrsnica u gradu i nikome ne dozvoljavaju da prođe, te u horu prave nesnosnu buku svojim ojačanim motorima sve dok na scenu ne stupe policijske patrole - tada motori jedan za drugim kreću niz ulicu kao potok mameći patrolna kola za sobom, te ritmičnim turiranjem motora i smelim, izazivačkim krivudanjem između policijskih automobila odgovaraju na pozive vlasti megafonom da stanu i predaju se.

Dva trkačka automobila koji od sitnih noćnih sati maksimalnom brzinom uporno kruže oko nekoliko hotela u bogatom kvartu grada, sa vozačima koji besomučno gaze pedalu gasa i kočnice, držeći goste uglednih ugostiteljskih objekata budnim sve do svitanja.

Ovo su neki od primera kršenja javnog reda za koje su odgovrni pripadnici motornih bandi u Japanu poznati kao „Bosozoku“ (pleme koje vozi divlje).

Reč je o bandama mladih vozača, obično tinejdžera, koji u prepravljenim automobilima i motociklima divljaju ulicama, danju praveći haos u saobraćaju, a noću terorišući stanovništvo bukom.

Oni se, ponekad u grupama i od po stotinak automobila i motora, upućuju u duge vožnje kada namerno krše saobraćajne propise, iritiraju stanovništvo i ismevaju policiju, izražavajući protest protiv tradicionalne japanske kulture koja na svakom koraku od pojedinca zahteva disciplinu, uzdržavanje, neisticanje i učtivost.

Sa svojih vozila uklanjaju delove koji prigušuju buku motora, vrše brojne prepravke sa ciljem da povećaju moć pogonske jedinice, te dodaju upadljive ukrase i oznake koji služe za međusobno prepoznavanje i kao sredstvo za privlačenje pažnje stanovništva.

Među tim dodacima su zakrilca kakva se viđaju na reli automobilima, predimenzionirani branici, slike plamena na haubi koja stvaraju utisak da vatra izbija iz motora, odnosno nalepnice sa crvenim, izlazećim Suncem koje je bilo simbol bivše japanske carske vojske.

„Bosozoku“ često koriste i zatamnjena stekla, te nose hirurške maske i šalove kako bi prikrili svoj identitet.

Smatra se da su se prve grupe bajkera u Japanu pojavile tokom pedesetih godina prošlog veka kada je domaća automoto industrija počela velikim koracima da se oporavlja od razaranja koje je pretrpela u bombardovanjima krajem Drugog svetskog rata, kada su sebe nazivali „Gromovnicima“.

Vrhunac delovanja „Bosozoku“ su dostigli u prvoj polovini osamdesetih kada ih je, po zvaničnim podacima policije, bilo preko 40,000 hiljada.

Najčešće obučeni u uniforme i kombinezone nalik onima koje su tokom rata nosili kamikaze piloti, sa vrećastim pantalonama i cokulama, ili kao rokeri, u džinzu, sa jaknama prošaranim amblemima i imenom grupe kojoj pripadaju i rokabili frizurama, oni su na ulicama japanskih gradova pekli zanat sitnog kriminalca, mladog pripravnika u bandi jakuza, sejući strah i trepet među vozačima i drugim građanima svojom divljom vožnjom, a ponekad i tučom i razbijanjem imovine.

Međutim, od kada je 2004. godine novi zakon omogućio grupna hapšenja pripadnika moto bandi i njihovo brže sudsko procesuiranje, bosozoku su počeli da nestaju sa ulica i da koriste manje upadljive mašine i odeću kako bi policiji bilo teže da ih identifikuje.

Smatra se da ih trenutno ima nešto manje od 10,000, i da su podeljeni u oko 500 grupa.

Sociolozi tvrde da je jedan od uzroka pada broja ovih urbanih pobunjenika u poslednjoj deceniji i lošija ekonomska situacija, koja otežava prepravljanje i održavanje skupih mašina.

Iako manje agresivni i stilski interesantni nego osamdesetih i devedesetih godina, japanski drumski razbojnici su i dalje prisutni, naročito u manjim gradovima i na autoputevima gde ima više prostora za brzu vožnju i nadmudrivanje sa policijom.