Poremećaj 21. veka – Funkcionalna depresija i kako je prepoznati

Život ljudi sa funkcionalnom depresijom uglavnom izgleda ovako. U spoljnom svetu su produktivni, veoma uspešni, ali kada se završi radni dan, troše se svi unutrašnji resursi.

Radije biraju da ostanu kod kuće nego da idu na večeru sa prijateljima. Najlakše im je da se uvuku u krevet, jer sutra je novi dan. Tako izgleda život osoba sa funkcionalnom depresijom.

To je koristan termin, kaže dr Džoni Vilijamson, jer je „lako razumljiv“ i obuhvata ljude koji ne moraju nužno da se uklapaju u tradicionalne dijagnostičke kategorije.

Većina ljudi sa funkcionalnom depresijom ima distimiju (poznatu i kao trajni depresivni poremećaj), depresiju niskog stepena za koju su karakteristični umor i nedostatak energije.
To su ljudi koji su uglavnom nesrećni u životu, ali ne ispunjavaju definiciju klasične depresije, koja je teža.

Distimija uglavnom traje dve ili više godina. Ali se osobe koje je imaju sa njom hrabro nose i retko o tome pričaju.

„Poremećaj je teško dijagnostifikovati, jer je postepen i nekako podmukao“, rekao je  dr Vilijamson.

On to izjednačava sa postepenim podizanjem temperature u sobi, za jedan po jedan stepen.

Ljudi često ne prepoznaju da imaju problem sve dok im ne bude dosta tog osećaja konstantne tuge ili dok neki stresan događaj u njihovom životu ne dovede do emotivnog pregorevanja.

Čak i osobe koje pate od višeg stepena depresije - klasični, epizodni tip koji izaziva neraspoloženje ili gubitak interesovanja ili zadovoljstva, između ostalih simptoma - mogu se smatrati osobama sa funkcionalnom depresijom.

Dr Entoni Rotšild, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Masačusetsu, veruje da su ljudi sa teškom depresijom takođe „visoko funkcionalni“.

„Oni su lekari, pravnici i sudije, ali oni pate, ne dostižu svoj potencijal“, kaže dr Rotšild.

Ne postoji klinički test za teške depresije. Ali lekari primarne nege i profesionalci za mentalno zdravlje koriste razne alate za skrining, za procenu depresivnih simptoma i funkcionisanja pacijenata.

Lekar može postavljati pitanja: „ Da li ste nesrećni ili tužni? Plačete li mnogo? Da li imate nizak nivo energije? Imate li problema sa spavanjem?“.

Kao deo nove procene pacijenata, dr Rotšild postavlja jednostavno pitanje. „Kako se zabavljaš?“. 
Ako me pogledaju, i kažu: „O čemu ti to?“, znam da postoji mogućnost da pate od depresije.

„Ljudi često ispunjavaju tri ili četiri glavne uloge u svom životu: zvanje (što znači posao ili škola); intimni partner ili supružnik; roditelj; i prijatelj ili član zajednice“, objašnjava dr Majkl Tejz, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pensilvaniji.

Procena koliko su osobe aktivne u svojim životnim ulogama može pomoći profesionalcu koji se bavi mentalnim zdravljem da proceni poremećaj.

Stiven Haprič, doktor nauka, profesor psihologije na Univerzitetu Detroit Mersi, ističe da u nečijoj prirodi može postojati određena vrsta manjka samopouzdanja - što podstiče hroničnu nesreću.

„Ako ste svesni da ne izvršavate sve što bi trebalo i kada bi trebalo, možda ćete doživeti i osećaj nesigurnosti, anksioznosti i gubitka samopouzdanja“, dodaje dr Vilijamson.

On smatra da ljudi sa funkcionalnom depresijom vešto kriju svoju patnju, nemaju samim tim ni podršku, i nažalost postaju usamljeni.

Veoma je važno, kažu stručnjaci, da se potraži pomoć, jer se ovaj poremećaj leči. Najteže je napraviti taj prvi korak, priznati sebi da je pomoć potrebna.