Još osam velikana srpskog glumišta na poštanskim markama

Na svečanosti u Ateljeu 212 predstvaljena je i marka povodom obeležavanja 100 godina od nastanka Udruženja dramskih umetnika.

Ovom prilikom okupile su se porodice slavnih umetnika, poput Mandine žene Anje Madić, a samo na jedan dan čak iz Pariza došla je unuka Mire Stupice sa sinom. Da oda počast kolegama i svojoj kumi Miri Stupici stigla je i Branka Veselinović.

O svojim prijateljima sa puno sete i pijeteta govorili su Aljoša Vučković, Branka Petrić, Svetlana Bojković, Goran Jevtić, Milan Caci Mihailović, Vesna Čipčić, Miroslav Žužić i Milka Frušić. Oni su govorili o životu i radu glumaca, a na kraju su im posvetili pesmu i nekoliko ličnih sećanja.

Goran Jevtić je otkrio okupljenima da je Milorad Mandić Manda oduvek želeo da bude pilot, ali zbog visine nije mogao da stane u avion. Bio je direktor pozorišta „Boško Buha“ i sam je napravio i ime i prezime i nadimak „Manda“, koje je danas postalo brend.

„Započeo je renoviranje pozorišta boreći se za dostojanstvo profesije i najmlađe publike. Bio je vlasnik nesvakidašnjeg, raskošnog, komičarskog dara. Isticao je da pozorište poslednja oaza misli, mesto da kome se stiču drogocena iskustva i razmenjuju osećanja,“ naveo je u svom obraćanju Goran Jevtić.

Glumac Caci Mihailović govorio je o Predragu Pepiju Lakoviću i njegovom umeću da maestralno igra uloge malih ljudi sa margine, samotnjake, boeme...

„I sam je bio boem. Voleo je kafanu i ljude. Bolji život mu je doneo popularnost, ali se on nije dobro s njom snalazio. Zato je i poslednje dane proveo daleko od toga, u skromnoj kući kraj obale Tise, gorak zbog svega što nam se događalo. Na kraju su ga ti talasi Tise i prigrlili,“ istakao je Caci.

O jedinstvenosti Sonje Savić govorio je Miroslav Žužić.

„Imala je senzibilitet koji se lepio za filmsku traku. Bila je poslednja generacija glumaca koji su živeli i umrli za ideale. U Ljubljani su je zvali ikona pobune što se njoj dopadalo, mada se uvak nazivala članom pank generacije koja je govorila šta drugi misle, a ne smeju da kažu“, naveo je Žižić.

Vesna Čipčić posvetila je Serenatu Miloša Crnjanskog „svome Šurdi“, a Milka Frušić, drugarica Bate Živojinovića podsetila je na njegov veliki filmski opus, kao i ogromnu popularnost u Kini zbog uloge u filmu Valter brani Sarajevo.

Branka Petrić govoreći o svojoj prijateljici Miri Stupici uporedila ju je sa energijom koja preplavljuje. Bila je talenat koji se rađa jednom u sto godina, veruje poznata glumica.

„Mira je bila najlucidnija i najpamtnija osoba koju sam znala, a njen osmeh ste mogli da prepoznate među hiljadama. Njen smeh dopirao je iz dubine njenog bića. Sve je bilo oko nje tako čulno i ljubavno, a opet lucidno. Mogla je biti akademik“, misli Branka Petrić.

Svetlana Bojković je kazala da su emocije bile pokretač i snaga Nebojše Glogovca kojima je punio dušu i sebi i drugima.

„Voleo je glumu jer je tako mogao da bolje razume druge ljude i proživi nešto iz njihovog života. Bio je posvećenik, otvoren, neopterećen slavom. Bio je Hamlet, stariji od njega. Ako ste ga gledali kako glumi, sigurno ga nećete zaboraviti“, veruje Bojkovićeva.