„Žao mi je što nemam nijednu sliku iz Kana sa Kurosavom i Žanom Moro“

Dug i gromoglasan aplauz prolomio se sinoć Dvoranom KCB-a baš kao pre sedam dana u Zvezdara teatru kada je Mileni Dravić uručeno najveće glumačko priznanje „Dobričin prsten“ za životno delo.

I sinoć su o njenom izuzetno bogatom i raznovrsnom opusu, predstavljenom kroz 71 fotografiju u izboru Stefana Arsenijevića i Maje Medić i monografiju autorke Tatjane Nježić, govorili pored Nježićeve i glumica Jelisaveta Seka Sablić i dugogodišnji direktor Kinoteke Radoslav Zelenović, ali je ipak scena večeras bila prepuštena velikoj Mileni.

Od toga kako je „slučajno“ dobila svoju prvu ulogu u filmu Vrata ostaju otvorena Františeka Čapa (1959), preko ponovo „slučajnog susreta“ sa Sojom Jovanović, nagrade Kanskog filmskog festivala za ulogu Kaće u filmu Poseban tretman Gorana Paskaljevića (1980), bacanja pilula za migrenu na novinarku u Kanu, do scena sa Ričardom Bartonom i uplašenog Breda Pita kome je igrala majku, nizale su se priče koje je Dravićeva sinoć delila sa svojim prijateljima, kolegama, poštovaocima, publikom, više puta ih nasmejavši svojim neodoljivim šarmom i humorom.

Tokom 60 godina karijere odigrala je 160 uloga na filmu i televiziji što Zelenović smatra „kinotekom za sebe“, zbog čega je Milenu nazvao „nacionalnim kulturnim dobrom“.

Za Sablićevu je od početka bila i ostala zvezda, dok je Nježićeva primetila da njena biografija predstavlja „ogledalo vremena, masterklas kako se živi život, nosi svoj dar, uvek na braniku najviših vrednosti, uvek dostojanstveno“.

Dravićeva je podsetila da je radila na velikom prostoru – od Triglava do Đevđelije, da je ostala najmlađi dobitnik pulske Zlatne arene za ulogu u filmu Prekobrojna, sa kojom je stekla sigurnost da želi da se bavi filmom.

Sa četiri godine je počela da se bavi umetnošću, prvo Španskim igrama, zatim baletom, a potom i filmom, kaže da je „padala u nesvest“ kada bi videla Đuzu (Stojiljkovića), Oliveru (Marković), Ljubinku (Bobić), a onda je i zaigrala sa njima i smatra da je bila predodređena da se bavi filmom, te da se ponovo rodi, ponovo bi bila glumica.

Zelenović se prisetio učešća Milene Dravić i Dragana Nikolića na protestima devedesetih godina i da mu je skretana pažnja da ne bi bilo dobro da joj u ime Festivala evropskog filma „Palić“ 2000. godine dodeli nagradu „Aleksandar Lifka“, ali je to učinio kao njihov zajednički otpor koji je Mileni uvek bio svojestven.

„Da li vi Jugoslovenke znate za kontracepciju?“

Igrala je u partizanskim ratnim spektaklima, ali i u zabranjivanim subverzivnim filmovima „crnog talasa“... Ipak, tvrdi da nikada nije glumila sa osećanjem da rizikuje, već uvek iskreno.

Dravićeva je ispričala kada je nakon što je dobila ulogu u filmu Sutjeska otišla sa ekipom filma Misterije organizma Dušana Makevejeva u Kan, susrela se sa Džekom Nikolsonom, Džonom Lenonom i Joko Ono i u jednom trenutku, do nje, izbezumljene zbog društva u kome se našla, dolazi pitanje američke novinarke: „Da li vi Jugoslovenke znate za kontracepciju?“.

„Ja sam se tih dana mučila sa migrenom i vadim te pilule, gađam je njima. Svi listovi su pisali o tome, a ruska Literatura gazeta je napisala da sam se neprimereno ponašala. Vraćam se iz Kana i Nikola Popović, direktor filma, mi kaže da neću moći da igram u Sutjesci. Godinu dana je prošlo, Dragan i ja smo otišli na more i ležim ti ja na plaži, vidim neke crne izglancane cipele mi prilaze, a ono Popović i kaže mi: 'Diži se, moraš na Tjentište da odigraš svoju ulogu'“, ispričala je Dravićeva.

Usledila je scena sa Bartonom, kome je kao devojčica pisala pisma, i koja je inspirisala slavnog Teodorakisa da komponuje muziku za ceo film.

Zbog loših ugovora, tek sa ugovorom za Sutjesku, sklopljenim posle dugog razgovora sa Popovićem pošto je napustila letovanje, mogla je, kaže, prvi put sebi da kupi dobre stvari.

Moj sin Bred Pit

Nikada nije imala tremu uz strane glumce, igrala je sa njima „barabar“, ali je zato Bred Pit, koga je odabrao Boža Nikolić i kome je to bio prvi film, bio sav uplašen da bi, kako je Milena rekla, „mic po mic brzo postao istinska zvezda, moj sin Bred Pit“.

Kockarnice je otkrila u Kanu i „osladilo joj se“, pa je htela sve dnevnice da potroši, da bi je onda iznenadili vešću da je dobila nagradu filmskog festivala u Kanu.

Žao joj je što nijedna fotografija nije sačuvana sa dodele dok je stajala uz Kurosavu i Žanu Moro, što joj je, kako priznaje, više značilo od same nagrade koja je u Jugoslaviji prošla nezapaženo, čak i sa nekim uvredljivim komentarima u štampi.

Dravićeva je ispričala i da joj je tada u Kanu nekoliko strankinja prišlo diveći se njenoj haljini od prizrenske svile, kreaciji Aleksandra Joksimovića, pa je morala po povratku u Beograd da kupuje na kilograme svile i šalje im jer su joj ostavile adrese i molile je da im pošalje.

Prisetila se i da je godinu dana trenirala trčanje za film Kros kontri Puriše Đorđevića pa je tokom snimanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri molili da uspori jer je bila brža od „ševroleta“ na kome je bila kamera.

Publika u Dvorani KCB-a želela je da zna šta joj je bio najveći izazov, koja joj je bila najdraža, a koja najteža uloga, koja joj je po karakteru najviše odgovarala i da li žali što neku ulogu nije odigrala.

„Ne žalim ni za jednom ulogom, ali je bilo onih koje nije trebalo da odigram. Sam moj posao me je izazivao, a svuda sam davala sebe, iz sebe izvlačila ono što je potrebno karakteru koji igram. Ne možeš van sebe, laž se uvek vidi“, istakla je diva.

Na pitanje koja joj je najdrža, a koja najteža uloga, Dravićeva je kratko odgovorila: „Možda sledeća“.