Sebi za dušu, Čivijaši proslavili muzičku Novu godinu

Na svakih stotinu stanovnika po jedna kafana, između dva Svetska rata 150 u nekadašnjem „Malom Parizu“. I prva sijalica u Šapcu zasijala je među kockastim stolnjacima, a od čuvenih Cicvarića i Vase Andolije, i do danas je ostalo čivijaško boemsko i muzičko nasleđe.

„Šabac ima veliku tradiciju a muzičari imaju veliku dušu. Nama Deda Mraz stiže onda kada mi poželimo, jer uvek smo na drugim mestima kada je pravi Deda Mraz“, ističe Stevan Popović.

Pravo vreme za Novu godinu – neradna sredina nedelje. Februar još bolji jer, sa istanjenim novčanicima posle svih slavlja, muzičari kažu do muzike,  osim njima, nikom nije.

„I svadbu smo morali da pravimo u sredu, jer ko bi nam došao kad svi vikendom rade...“, kaže Ivana Petrović.

Zoran Pantić Panta otkriva da je svaku Novu godinu, osim 90. koju je proveo u vojsci sa drugovima u JNA, dočekao na sceni sa svojim kolegama.

Smenjivali su se ritmovi i orkestri, kolegijalne želje, nekim ispunjene posle više decenija.

„Znamo se trideset godina, a prvi put mi svira na uvce“, navodi muzičar Nikola Marković Giba.

Od violine, bubljeva, klavijatura do trube, od tamburaša, roka do folka, čula se i operska arija Bojana Veličkovića.

Dragoljub Stević Gagi smatra da samo Čivijaši mogu da naprave takav muzički miks, dodajući da je jednostavno reč o lepom spoju nespojivog.

Koliko stotina ih je spojeno na šabačkoj muzičkoj sceni, kažu ne znaju, ali su sigurni da svako od njih zna bar hiljadu pesama. I kao po pravilu – to što drugima sviraju, ne slušaju za svoju dušu.