Branko Stanković: Zgražava me politika, inspirišu me autentični ljudi

Od 2002. godine, kada je počela da se emituje, do danas u „Kvadraturi kruga“ emitovano je više od 1.850 priča. U svakoj od njih je, kako kaže Branko Stanković, čovek bio iznad i ispred svega. 

Da li su ga neke priče pojele iznutra, da li je želeo da pobegne od zagonetke „Kvadrature kruga“, šta je sebi, kao novinaru, zabranio i da li ima masku kojom se štiti od „teških slučajeva“, odnosno teških priča, za sajt RTS-a govorio je Branko Stanković.

Kad dete napuni 18 godina, roditelje pitaju da li im se sviđa kakvo su dete odgajili i vaspitali. A „Kvadratura kruga“ traje 18 godina. Da li je emisija ispala kako treba, jeste li zadovoljni onim što ste napravili?

Kako smo se nadali... dobro je. Moramo biti odgovorniji, odgovaramo za svoje postupke jer smo punoletni. Šalim se, naravno, i do sada smo bili odgovorni prema poslu, i gledalištu. Ne samo ja, već ceo moj tim. Čedo se rodilo, valja ga i dalje ljuljati i negovati iako je punoletno. Traži i pažnju i brigu i isti odnos kao i do sada.

Uglavnom ljudi nakon nekoliko godina bavljenja jednim poslom osete zasićenje, žele da naprave izlet. Jeste li vi imali takvih trenutaka za ovih 18 godina?

Iznenađujuće, ali nikad nije došlo do zasićenja. Došlo je do trošenja i unutrašnjih strahova šta ću raditi za tri meseca. Ponekad pomislim da više nemam ideja, istrošio sam se. Ali desi se trenutak kad se najmanje nadate, da vam neko dojavi neku temu ili sami u iskopate nešto i to vam daje motiv i volju da trajete. Nisam se zasitio i istrošio. Nikad nisam želeo da odustanem. Bilo je ponuda za druge projekte, ali me to nije inspirisalo i motivisalo, ostao sam veran toj dokumentarnoj formi u kojoj sam našao sebe.

Nekad je bila vest i retka priča da poljoprivrednici imaju mobilni telefon. Danas svi imaju mobilne telefone, aplikacije. Gde u tom novom okruženju danas nalazite retke priče?

Pošto je čovek moja najveća inspiracija i njega uvek stavljam u prvi plan, on je i dalje među ljudima, ali se mnogo promenio za ovih 18 godina. I zbog novih tehnologija, koje ste pomenuli, čovek je izgubio deo onog ljudskog i krenuo putem otuđenja i to ozbiljnog, ne samo od onih oko sebe već i onih do sebe, bližnjih. Sve više se zatvara u sebe, postaje sebi dovoljan i, kako to volim da kažem, počinje da živi u vremenu konformizma – sve da nam bude na noge, od dostave hrane, hedonizma – da uživamo u tome, egoizma. A čovek, ako je sam i zatvoren u četiri zida, kao društveno biće ne može biti srećan ako je izolovan. Boli me što vidim da je sve više mladih, otuđenih ljudi i pitam se kuda ovo vodi. Svi drže ili telefon ili laptop i komunikacije ima sve manje. Promenila se društvena klima, ali je čovek izabrao takav put.

U toj društvenoj klimi, često i priče nađu mene. Mene ispirišu ljudi koji su sačuvali deo svog identiteta, koji se nisu utopili u druge, koji nisu postali brojevi. Od takvih ljudi uvek možete dobiti kvalitetnu priču jer su drugačiji od većine. Koji su sačuvali sebe kao čoveka. Autentični ljudi.

Ima li tema koje ste zabranili, da ste rekli sebi da se nećete nikad baviti time, po bilo koju cenu?

Nikada se ne bih bavio novinarstvom kao što rade kolege u tabloidima, ljudi koji se bave rijalitijem ili prepričavaju ono što se dešava u rijalitiju. Ne bih mogao da se bavim estradom. Kad vas to ne inspiriše, nemate želju ni da čitate ni da gledate takve stvari. Naravno, i zbog dnevne politike se takođe zgražavam, pokušavam da nemam dodira i da mi se ne meša u život, a ni u posao.

Bavite se često teškim temama, na koje je teško ostati imun. Lekari navuku masku i tako se zaštite. Šta je Vaša maska kada se bavite „teškim pacijentima“, odnosno teškim pričama?

Pitao sam nekad prijatelje lekare kako prave otklon od onog što su doživeli sa pacijentima koji su teško oboleli. I posle toliko godina rada nisam uspeo da napravim tu vrstu otklona i mnoge priče me emotivno dotaknu i ostave ožiljak na duši. Nemam tu izveštačenu masku kojom bih se štitio, ali imam druge odbrambene mehanizme gde spasavam sebe. Ali, ne možete da pobegnete od svih teških tema, kao što su priče o deci kojoj je život uskratio mnogo toga. Koliko god da ste surov profesionalac, niste od kamena nego čovek od krvi i mesa, koji sve to oseća, sazdan od emocija i ne može da ostane imun.

Bilo je situacija da se vratite psihički slomljeni, da ne možete da jedete, da padne i poneka suza i da danima nosite nečiju sudbu. Jedan prijatelj mi je rekao „ne možeš svakom pomoći, i kad to shvatiš onda će ti biti lakše i ako si tri života pokušao da promeniš uz pomoć drugih ljudi“, to je već uspeh. Jednom sam nesvesno rekao, izašlo je iz mene na intervjuu, da će mi duša pući kao balon i taj čovek mi je dao taj savet. Kad se susretnete sa nečijom sudbinom, a nemoćni ste da pomognete ili da izađete u susret, onda vas zaboli, osećate se krivim iako znate da niste krivi, ali tada verovatno radi podsvest.

Često se dešava da zbog nečeg što se desilo tokom dana ne možemo da zaspimo, legnemo a ta neka slika stalno izlazi pred oči. Da li je bilo takvih priča zbog kojih niste mogli da zaspite, da legnete a da se ta priča vraća?

Davno sam radio serijal o logorima za decu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Istraživanje je, uporedo sa svakodnevnim poslom, trajalo pola godine. To me dugo držalo, završavao sam noć za kompjuterom i, isključivši kompjuter, nisam mogao da zaspim još dva sata već su me proganjale slike, priče, svedočenja, što iz literature što živi svedoci.

Posle emitovanja javila se jedna producentkinja iz SAD koja je želela da se pravi trejler za dokumentarni film na tu temu i ja sam uzeo ponovo da pogledam te materijale. Supruga mi je rekla „molim te, prekini, ne pristaj na to, znam koliko je traga ostavilo na tebi i koliko je noći bilo bez sna“. Bukvalno sam legao i ustajao sa tim kao sa noćnom morom. Nisam mogao da verujem šta je u stanju da priredi ljudski um deci, koja su stradala samo zato što su bila drugog imena i vere. Nisam, na kraju, pristao da radim to ponovo.

Da li biste Vi danas bili interesantan čovek i pojava za Branka Stankovića u „Kvadraturi kruga“?

Bih, ali ne znam šta bih ga prvo pitao. Mislim da bi jedno od pitanja bilo: do kada misliš tako, možeš li izdržati, kako ćeš izdržati i šta ćeš raditi od priča za pola godine. Znam za narednih mesec dana, strah me je šta ću dalje, mnogo je priča ispričano za 18 godina. Ali, kažem, uvek se rodi neka nova priča kad se najmanje nadate.