Ljubav, vera i nada na Festu: četvrti deo, preporuka

Jedna od njih je pitanje religioznosti među mladima, njena sposobnost da radikalizuje i izaziva podele, započinje sukobe umesto da ih ublažava. Na ovogodišnjem Festu imamo čak tri evropska filma na ovu temu.

Mladi Ahmed – Glas – Telo Hristovo

U glavnom programu van konkurencije biće prikazan film braće Darden Mladi Ahmed, dok ćemo u glavnom takmičarskom programu moći da vidimo film Glas Ognjena Sviličića. Ova dva filma povezuje zajednička tema: verske zajednice radikalizuju mlade ljude što utiče na njihovu svakodnevicu i životne poglede.

Osnovna razlika između ova dva filma jeste to što su braća Darden snimila film o dečaku iz belgijske arapske zajednice koja se nalazi na samim marginama društva, a versku radikalizaciju vrše oni koji su na marginama te već marginalizovane zajednice, dok Sviličićev film govori o ideološkom mejnstrimu savremene Hrvatske.

U oba filma verska indoktrinacija se sprovodi kroz obrazovno-vaspitne institucije, u Mladom Ahmedu to su časovi veronauke u lokalnoj džamiji, a u Glasu pokroviteljastvo rimokatoličke crkve u jednom đačkom domu. Isto tako, različite su i posledice za mlade junake, Ahmed braće Darden poveruje svom imamu da je nastavnica arapskog počinila neoprostivi greh apostaze i pokušava da je ubije, dočim Sviličićev Goran nailazi na otpor vršnjaka jer neprikriveno odbija verske performative koji mu se nameću.

Ova dva filma su tematski interesantna celina, ali razlika u njihovim dometima ipak postoji. Braća Darden su kanski laureati (samo za ovaj film osvojili su kansku nagradu za režiju), a Sviličić nije, pa je razlika u klasi vidljiva. Ipak, uprkos tome što Glas nije po dometima blizu Mladog Ahmeda, čini mi se da bi oba ova dva filma trebalo pogledati na Festu u sklopu transevropske diskusije koja se kroz njih otvara.

U programu „Fest fokus“ ovoj diskusiji, iz drugog ugla, doprinosi film Telo Hristovo poljskog reditelja Jana Komase. U njemu, junak ima problem suprotan od problema Ahmeda i Gorana. Naime, on postaje religiozan u popravnom domu, ali mu Crkva ne dozvoljava da upiše bogosloviju. On svoju snažnu želju da bude duhovni pastir kreće da ispunjava samostalno, odlaskom u malo mesto po izlasku iz doma. Tamo počinje da se predstavlja kao sveštenik.

Kada sticajem okolnosti dobije zadatak da odmeni starog varoškog sveštenika, počinje sa duhovnim preporodom mesta uvodeći neke laičke i nekonvencionalne duhovne prakse, pomažući ljudima kojima dogmatski pristup nije doneo utehu. Međutim, prošlost ga mora sustići...

U propovedačkom pogledu, Komasin film je konvencionalniji i bliži jednom već savladanom izrazu. Međutim, unutar toga Komasa pronalazi prostor za sistematično izlaganje svog junaka i njegove priče. Sam zaplet i razvoj situacije, pa i komentar na poziciju religije u savremenom društvu je u domenu očekivanog, razvija se mehanički, u mnogim scenama na tragu polemičke drame, i čini se da ovaj učesnik Venecijanskog festivala ima mnogo prijemčivije srce za širu publiku od stroge atmosfere iz koje kreće.

Komasa kao autor ima puno razumevanje za religijske potrebe svojih junaka, i predmet kritike mu je mnogo više sama crkvena organizacija, no ovaj film je lako zamisliti i u formatu holivudskog rimejka i snimljenog u nekoj drugoj zemlji, a ne nužno Poljskoj koja ima tradicionalno snažan odnos prema katoličanstvu.

Telo Hristovo nominovano je za najbolji strani film na ovogodišnjim oskarima. I zbilja u američkim uslovima, ovaj film koji umnogome funkcioniše više kao holivudski “mesidž muvi“, nego kao evropsko ostvarenje velikih umetničkih ambicija, deluje prikladnije nego u nekoj evropskoj selekciji.