Serija „Sivi dom“ nastala je po neobičnoj knjizi

„Mama me prevarila, rekla je da će voditi i mene u Nemačku. Spakovao sam se, a deda me poslao po taksi kod Vukovog spomenika. Ja izaberem najlepši, vozač jedva pristao da me vozi, dodjem do kuće, a tamo nema nikoga. Samo moj deda plače pred kućom. A ja mislio da on nema suza“. Ovako počinje ispovest devetogodišnjeg dečaka koji je 1971. godine, posle napuštanja roditelja, ostao sam na svetu.

U mnoštvu puteva u njemu, izabrao je onaj koji ga je odveo do Kazneno-popravnog doma „Vasa Stajić“.

Mnogo je potresnih priča maloletnika iz ustanova socijalnog rada, objavljenih u knjizi Pozdravi nekog, autora Vesne Ognjenović i Budimira Nešića.

„Ja se vrlo dobro sećam moje majke Vesne Ognjenović i Bude Nešića kako sede danima i noćima u duvanskom dimu za pisaćom mašinom, to je onda bio jedini način da se radi. Često su deca koja su dolazila u taj centar za smeštaj postala i neka vrsta porodične tradicije“, ispričala je psiholog Bojana Škorc.

Knjiga je bila jedna od najtraženijih i izuzetno prihvaćena u javnosti. Maloletni delinkventi skretali su pažnju na crne teme o kojima je počelo slobodnije da se priča.

Ta knjiga je doživela četiri izdanja do 1979. godine. Bilo je i nekoliko pozorišnih predstava, 1972. godine u pozorištu Krsmanović. To je čitava jedna generacija, Ejdusa, Berčeka, Mikija Manojlovića igrala je tu predstavu u Beogradskom dramskom, u zeničkom pozorištu“, istakao je izdavač knjige, Dragan Stojković.

Bilo je i nasilja i zlostavljanja, kao i sada, ali manje narkomanije. Empatiju prema ovoj grupi dece imali su svi, a osim razumevanja, pružana im je pomoć, koja danas u istim situacijama izostaje.

„Vama dete može da živi u teškoćama vrata do vrata, a da vi o tome pojima nemate. I da budete potpuno neosetljivi za patnju bića koje se nalazi vama vrlo blizu. Ova knjiga Pozdravi nekog i interes koji postoji za nju skoro 50. godina je čist primer koji pokazuje da ljudi jesu zainteresovani za druge ljude i ljudi jesu osetljivi na tuđu bol i tuđu patnju, ali često nemaju dovoljno vremena i mogućnosti da to primete“, istakla je psiholog Bojana Škorc.

Na radnom mestu autori su beležili odgovore sa testova ličnosti, inteligencije, iz pismenih radova i od spontanih dečjih iskaza, dobijenih u intervjuima.

Kakav bi sada bio sadržaj pismenih radova dece u domovima na temu života, možemo samo da nagađamo. Stiče se utisak da, iako o tome mnogo pričamo, problemi ostaju isti.