Šta su nam poručili filmski stvaraoci 2019.

Ma koji im motivi bili, u 2019. godini krhkog mira ali velikih promena dominantnih načina razmišljanja, ideologija, primene novih tehnologija u medijima i propagandi, pomeranja na svetskim tržištima, kao i sukobljavanja bogatih i siromašnih, za neke autore i neke filmove će jednoga dana moći da se kaže da su mogli da rade i da nastanu samo u ovim godinama. Oni će se suštinski razlikovati od onih koji su „samo dobri“.

U Srbiji je situacija donekle drugačija – veoma burna nedavna prošlost dugo je inspirisala autore i nalazimo se u vremenu kada se traga za novim temama, bile one dalja prošlost pa možda i njena drugačija (ili bar umetnički slobodnija) interpretacija, ili je u pitanju stvaranje nečega što je, izuzev komedija, ovde vazda bilo manjka – a to je punokrvni žanrovski film.

Svedoci smo toga da se publika u većem broju vraća u bioskope, što je svakako veoma ohrabrujuće.

DžOKER

Džoker Toda Filipsa jedan je od najkontroverznijih filmova protekle godine, još od (neočekivanog?) dobitka Zlatnog lava na Venecijanskom festivalu, pa do reakcija publike i kritike.

Džoker je svojevrsni simbol vremena u kome živimo, posebno zapadnog društva, Roršahova mrlja otvorena za različita ideološka čitanja i učitavanja, počev od histeričnih reakcija da bi mogao biti povod za nasumično nasilje, pa do često nejasno utemeljenih hvalospeva o subverzivnosti.

U eri dominacije preskupih blokbastera o superherojima, mada nominalno deo jednog od tih „univerzuma“, Džoker je takozvani, mali film, zanimljiv spoj interesantan kako za festivalsku publiku sklonu umetničkom, tako i za konzumente filmske zabave. Uspeh na blagajnama nije izostao, ali kada se prašina malo slegla, odvojivši na stranu veštu režiju Toda Filipsa i maestralnu glumačku igru Hoakina Finiksa, za analizu ostaju ne samo nejasne poruke „nepouzdanog naratora“ (a film glavnog protagonistu takvog nedvosmisleno prikazuje), nego i analize kritika, gde ideje o potrebi za pobunom bez jasne svesti o ciljevima i patologizaciji vođa pobune, to jest, zaključak da poludeli vode slepu masu, oslikavaju globalno turbulentnu političku situaciju, a jedino što nije predmet spora jeste prikaz vrlo izraženog klasnog raslojavanja koje je i glavni katalizator događanja.

Ostaje da se vidi da li je Tod Filips zaista glasnogovornik jedne generacije ili internetskim rečnikom – neko ko je uspeo da troluje čitav svet.

PARAZIT

Činjenica da je film Parazit Bong Džun Hoa dobitnik Zlatne palme na Kanskom festivalu ne govori samo o tome da izgleda da se tri velika evropska festivala sve više odvajaju od hermetičnih tema tako što se i dalje drže potrebe za društvenom angažovanošću, ali je traže ne više toliko u art-hausu, koliko u žanrovskom filmu.

Jasna spona sa Džokerom jeste prikaz društva sa izraženom klasnom raslojenošću, gde „oni dole“, ljudi naizgled večno osuđeni na tunele i podzemlje, samo prevarom i nasiljem mogu isprepletati živote sa „onima gore“, finim, čistim, belim, umivenim, sklonim umetnosti i lepoti.

Bong Džun Ho izuzetno vešto barata žanrovima i ovaj film je spoj nekoliko, vrlo organski vezanih, dovoljno provokativan za festivalsku i dovoljno uzbudljiv za publiku žanrovskog filma. Prepoznajući sadašnji trenutak, autori se ni u jednom trenutku ne postavljaju ni na jednu stranu, još više potcrtavajući ne samo klasne nego i mentalitetske razlike – prema osnovnom postulatu post-istine, nije važno ono što jeste, nego kako se to predstavi.

Upravo to prepoznaje i porodica prevaranata (parazita?), ali im dolazi i hladan tuš na kraju u smislu da od sebe pobeći ne mogu, da tenzije mogu biti samo potisnute, ali ne i izbrisane, kao i da je vrlo teško, ako ne i nemoguće, napustiti stege svog društva.

USPON SKAJVOKERA

Obožavaocima Zvezdanih ratova je kraj 2019. godine bio vrlo uzbudljiv – ne samo što je izašao deveti deo „glavne“ sage, nego je i u toku emitovanje serije Mandalorijanac, smeštene u isti „univerzum“. U dobu opšte serijalizacije u popularnoj kulturi (književnosti, stripu, filmu...), bioskopski film se približio TV serijama ne samo gorespomenutim poklapanjem, nego i globalnim događajem u vidu burnih reakcija gledalaca, sličnim onome posle završnih epizoda serije Igra prestola.

Mišljenja baze obožavalaca su podeljena i franšiza Zvezdani ratovi pati od problema odijuma javnosti još od prethodnog dela, Poslednji džedaji, što se sigurno odrazilo i na lošu zaradu Soloa, zasebnog filma.

Čini se da se u stvaranju Uspona Skajvokera u priličnoj meri osluškivao glas vernih pratilaca, što je presedan ne samo u smislu da forma rijalitija na mala vrata ulazi i u preskupu komercijalnu kinematografiju, nego i nosi činjenicu da autorski integritet postaje sve nevažniji pred imperativom zarade.

Izgleda da producenti nisu dobro shvatili onu staru da je „narodu nemoguće ugoditi“, te se i oko Uspona Skajvokera takođe lome koplja, dokazujući da je Martin Skorseze ipak bio u pravu rekavši da neki filmovi i više nisu filmovi per se već - zabavna atrakcija. Da li će uskoro biti potrebno proširiti ili skroz promeniti definiciju šta je film, ostaje da se vidi.