Svetska premijera dokumentarca „MS Valentina“ na „Beldoksu“

Holausova kaže da je ideju za snimanje filma dobila tokom boravka na slovenačkoj obali pored luke „Trst“, gde je viđala velike teretne brodove koji su dolazili i odlazili, i odlučila je da pošalje fotografiju kolegi. 

„Primetili smo da oboje delimo istu strast prema toj vrsti brodova i odlučili smo da snimimo film o tome“, rekla je Melani Holaus.

Na jedan nekonvencionalan način, pokušali su da pronađu kapetana koji bi ih poveo sa sobom – šetali su obalama Dunava u Beču i razgovarali sa ljudima u lukama. Najzad su naišli na brodarsku kompaniju "Multinaut Donaulogistik".

Potraga za kapetanom  

„Rekli su nam da rumunski kapetan Bejan Ticu jedini može to da uradi. On je veoma otvoren i ima idealne uslove na svom brodu, jer je njegova posada - njegova porodica. Tada smo počeli da razmišljamo o reci Dunav i zemljama koje bismo prošli“, otkriva Holausova uoči dolaska u Beograd.

Kaže da je snimanje filma bio veoma zanimljivo, jer je, kako tvrdi, „reka kao evropski put – puna suprotnosti i razlika“.

„Na neki način, to je granica od vode, ali i povezuje zemlje. Takođe, ona pokazuje ekonomsku i političku razliku između Istoka i Zapada“, primetila je rediteljka.

Velika razlika između teretnog i putničkog broda jeste u tome što se teretni ne zaustavlja u gradovima ili lukama iz kojih se lako može doći do grada i većinu dana kapetan pristaje negde na Dunavu.

„Noću se na obalama reke nalaze samo mrak i neki grmovi. Ritam broda i dnevne rutine određuje kapetan. On ima striktan raspored za obavljanje transporta na vreme. Posada radi ceo dan. Da bismo snimili svakodnevni (i radni) deo ekipe, morali smo da krenemo u pet sati, a završavali bismo s radom u deset uveče. Nije bilo vremena da se zaustavimo ili opustimo“, objasnila je Melani Holaus.

Brod kao kuća i kao pogonsko radno mesto 

Teretni brod je, primećuje, pogonsko radno mesto, ali je u njihovom posebnom slučaju, brod bio i „kuća“ rumunske porodice, što je, kako je navela, predstavljalo veoma atraktivnu situaciju, ne samo za film, već i za njihovu situaciju na brodu.

„Snimatelj Kristof Lamerhuber i ja smo još uvek u u nekakvom familijarnom kontaktu s kapetanom i njegovom porodicom. Svaki put kada pristane u Beču, on nas zove i mi ga posetimo na brodu. Uvek je osećaj kao dolazak kući“, ispričala je Holausova i dodala, da je ono što su saznali o urbanom životu u gradovima koje su prošli, bilo samo kroz istraživanje koje su obavili pre i posle putovanja.

Kaže da je MS Valentina film o veoma posebnom načinu rada i stanovanja.

„S druge strane, to je i lična perspektiva 'evropskog puta'. Tu su i neodgovorena pitanja o jugoslovenskom ratu, moć povezivanja tako velike reke i prekida. Ploveći Dunavom, pitali smo se koliko je ljudi poginulo u ovoj reci tokom ratova u različitim epohama. Naravno, čitali smo mnogo o ratnim okrutnostima i u trenucima kada prolazite kroz te zemlje, automatski imate zastrašujući osećaj da ste izgubljeni u političkom i ljudskom lavirintu ,koji je izazvao toliko ljudske patnje“, objašnjava Melani.

Počastvovana je što će njen film imati svetsku premijeru na „Beldoksu“, koji smatra „veoma otvorenim, zanimljivim i inspirativnim".

„Planirali smo da prikažemo film u zemljama koje smo prošli sa MS Valentinom, tako da je savršeno da premijera bude u Beogradu. Sve moje kolege iz Austrije koje su bile u Beogradu, rekle su mi da je grad jedno od najinteresantnijih mesta koje su ikada videli“, istakla je Holausova.

Dokumentarac MS Valentina biće prikazan 12. maja u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.