Putinova uloga u „Balkanskoj međi“

Avioni, bombardovanje, scene nasilja, suze i mnogo pucanja – tako Balkanska međa opisuje događaje iz juna 1999, kada su ruski vojnici zauzeli aerodrom u Prištini „pred nosom“ NATO trupa.

Zanimljiv zaplet o nikada do kraja ispričanim događajima i veoma realistični audiovizuelni efekti gledaoce ovog filma šetaju kroz razne emocije od šoka, preko tuge do ponosa. Ipak, kritičari mu zameraju patriotski zanos, propagandu i višak likova. 

Miloš Biković u filmu igra srpskog policajca. Njega je prošlog novembra ruski predsednik odlikovao Puškinovom medaljom. Tada mu je, kaže Biković, na opasku da radi na jednom filmu srpsko-ruske koprodukcije, rekao da je i sam u tome učestvovao.

„On je meni tada rekao da je i on imao učešća, na šta sam ja rekao da znam, misleći da je možda pomogao da se snimi film. Međutim, on me je čudno pogledao i ja sam shvatio da možda nije mislio na film, da je možda mislio na operaciju“, kaže Biković.

Ljubinka Milinčić, glavni urednik Sputnjika u Srbiji, misli da je Putin kao glavni čovek FSB-a pomogao u planiranju te operacije: „Do dana današnjeg ta operacija je tajna. Sva dokumenta nisu imali ni ljudi koji rade na filmu, a sasvim sigurno ni ljudi koji su tada učestvovali u akciji.“

Kako je Putin učestvovao u osvajanju „Slatine“, nećemo saznati dok oznaka tajnosti ne bude skinuta sa ove akcije. On se u filmu ne pominje, a radnja prati odred ruskih vojnika koji 1999. pokušavaju da zadrže strateški važan aerodrom i spasu srpske zarobljenike.

Biković kaže da je ruska publika na premijeri bila potresena: „Bile su vrlo burne i emotivne reakcije i ja sam video nekoliko ljudi da uplakani izlaze iz sale“, opisuje Biković.

Dimitrije Vojnov, scenarista i filmski kritičar, kaže da će se film dopasti domaćoj publici: „Film je eskapistički, nudi nadu, utisak da pravda može da pobedi i u tom pogledu ja mislim da će ga naša publika izuzetno voleti.“

Ljubinka Milinčić i Aleksandar Mitić su novinari koji su bili na Kosovu kada su Rusi 1999. došli sa tenkovima. Svedoče da je taj trenutak za Srbe bio zaista filmski.

Ljubinka opisuje da su Srbi tada bacali cveće na Ruse, radovali se: „Pokušavali su da se popnu na tenkove, mahali zastavama, srpskim okrenutim naopako. Mislili su: evo, došli su Rusi i sad će nas oni zaštititi. 

Mitić se takođe seća tog dolaska ruskih vojnika u Prištinu. „Tih nekoliko sati te prištinske večeri izgledalo je kao da su se svi Srbi iz Prištine i okoline okupili u centru grada, nažalost ne znajući da će im to biti poslednja zajednička noć u njihovom gradu.“

U filmu vidimo kako ruski desantni odred zauzima „Slatinu“. Oni pokušavaju da sačuvaju položaj, ljudske živote i dočekaju ostatak ruskih snaga koje dolaze iz Bosne i Hercegovine, gde su bili u međunarodnoj misiji.

Mitić kaže da je tek kasnije saznao koliko je opasno bilo biti na aerodromu u tom trenutku. „Komandant NATO-a Vesli Klark je naredio komandantu KFOR-a Majklu Džeksonu da pošalje helikoptere da zauzmu aerodrom. On je to odbio, jer je verovao da operacija neće uspeti i da bi Srbi i Rusi mogli da se povuku iz sporazuma. Džekson je u svojim memoarima naveo da je Klarku rekao: generale, ja neću da zbog vas započnem treći svetski rat.“

Autentičnost cele filmske priče je neproverljiva zbog tajnosti ove vojne operacije. Reditelj Andrej Volgin je planirao da Miloš Biković igra ruskog vojnika, ali Biković je hteo da bude srpski policajac.

Učestvovao je i u pravljenju scenarija, a jedan od glavnih motiva mu je bio, kako kaže, da svet čuje drugu stranu: „U više od 30 zemalja je film prodat i biće prikazan u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji. U poslednjih 20 godina kada gledate filmove o ratu na Balkanu ispade samo da je jedna strana upravu, a druga nije.“

Dimitrije Vojnov, međutim, skreće pažnju na to da Rusija nema mogućnost da projektuje svoju vojnu moć u Srbiji, ali da već godinama pokušava da projektuje svoju meku moć. 

„To je jedan produkt takozvanog vojno-zabavljačkog kompleksa koji mi već prepoznajemo kroz povezanost Pentagona i Holivuda i sada to postoji i u Rusiji. To je jedna integracija ministarstava odbrane, kulture i informisanja, kreativnih industrija, to je prosto jedan integrisani proizvod u kome je napravljeno jedno delo koje je vrlo efektno, ali po svojoj strukturi je sa jasnim propagandnim ciljem“, rekao je Vojnov.

Ovo je još jedno filmsko rusko ostvarenje koje budi pažnju ovdašnje javnosti. Delom i zato što se bavi temama bolnim za domaću publiku, koja je tih godina očekivala veću pomoć od Rusije.

Ljubinka Milinčić smatra da je Rusiji ovaj film potreban jer opisuje trenutak kada Moskva pokazuje da ima nameru da se ozbiljno vrati na međunarodnu scenu: „Rusija na neki način vraća neki svoj moralni dug. Zato i ulaže u to i zato i želi da se zna da je to početak nove ruske spoljne politike.“

Vojnov, međutim, primećuje da se u filmu ne preza od propagande i poigravanja sa etničkim stereotipima: „Na primer, u filmu su svi negativci crnokosi i imaju crne brade i nemaju nikakvo opravdanje za to što rade. Čak ni ono u američkim filmovima kada negativac Arapin kaže – meni je bomba ubila dete, a onda Amerikanac kaže – da, ali ovo nije način da se to reši. Ovde nema toga.“

Rusija je uložila tri miliona evra u ovaj film, ali ostaje otvoreno pitanje da li ovakvi filmovi mogu da utiču na javno mnjenje. 

Vojnov smatra da jedan film ne može da promeni ništa: „Da li američki filmovi, koji su kod nas rado gledani, utiču na javno mnjenje? Mislim da su filmovi samo deo mašinerije koja se gradi kroz politiku, medije i na kraju popularnu kulturu. To je sve u sklopu.“

Balkanska međa je premijerno prikazana u ruskim bioskopima dva dana pre godišnjice NATO bombardovanja Jugoslavije. Jedan ruski analitičar je napisao da je reč o „patriotskom filmu zbog kojeg Rusi ne moraju da se stide“. Šta o tome misle ruski gledaoci, najbolje govori podatak da je Međa bila najgledaniji film proteklog vikenda i da je zaradila skoro milion i po evra.