Beograđanka učestvovala u animaciji nove „Planete majmuna“

Pošto potiče iz muzičke porodice, muzika je Ljiljanu od početka zanimala i krenula je tim putem, završila je Muzičku akademiju, radila pet godina kao tonac, imala svoje bendove, stvarala svoju i izvodila muziku drugih autora, ali je u jednom trenutku želja za crtanjem, slikanjem, ljubav prema crtaćima i kompjuterskim igrama prevagnula te se okrenula grafičkom dizajnu i tri-de animaciji.

Ne znajući koliko je zapravo to velika oblast, krenula je u školu "Chiron" Peđe Bakića koji je radio u studiju Džordža Lukasa i tako je počela njena avantura kroz tri-de svet, iz studija u studio, sve do studija "Take one", igrice Whitcher i apliciranja za jedan od najvećih studija u svetu.

„U jednom trenutku pošto sam prošla kroz čuvenu igricu Whitcher koja je doživela veliki uspeh, rešila sam da se odvažim i apliciram za studio 'Weta', ali nisam mnogo očekivala. Aplicirala sam, zaboravila na to, međutim tri nedelje kasnije pozvali su me da dođem. Bila sam van sebe, nisam znala da li da se radujem, da li da plačem, vrištim, šta da radim, pritom tu je bilo malo dete i odluka je bila da ja odem i probam“, priča Antonovićeva za Tanjug.

Prvi put se odvažila da ode tako daleko, sama, a kada je stigla čekao je novi život, nova zemlja, novi uslovi rada, ali, kako kaže, nije očekivala da će dobiti tretman kao da je kod kuće.

„Ulazak u ceo proces, učenje novog softvera koji koriste samo tri studija u svetu, treninzi, sve je to bilo teško i stresno, ali bačeni ste u more i morate da se snađete. Prvih par dana nisam mogla da se snađem, dobijete auto i lepo vam piše držite se leve strane, ali treba se navići da je sve suprotno. Ipak u poređenju sa beogradskim ulicama tamo je milina voziti“, priča animatorka.

Ističe da je organizacija u studiju "Weta" savršena i da su svi bili voljni da joj pomognu, jer odlično znaju šta znači biti u potpuno nepoznatoj zemlji.

Ljiljana Antonović je u studiju bila agažovana po projektu na šest meseci i radila na trećem nastavku filma Planeta majmuna.

„Bila sam u odeljenju zaduženom za celo telo. Endi Serkis igra najvažniju ulogu (majmuna Cezara), počeo je sa Golumom u Gospodaru prstenova i mislim da je našao način da da karkter majmunu, ali je bilo delova gde smo morali da dorađujemo njegov stil da to izgleda majmunskije“, objasnila je Ljiljana, dodavši da je njen zadatak bio da kada dobije kadar, razmisli šta tu nedostaje da ti majmuni izgledaju još bolje i da oživi svaki deo njihovog tela.

Naglašava da je Planeta majmuna izvanredan film sa odličnom pričom i da je Goran Milić sa svojim timom zaduženim za facijalnu animaciju dao poseban karakter majmunima.

„Bio je to veoma zanimljiv projekat, fantastično je iskustvo i volela bih da se u nekom trenutku vratim i nastavim tamo gde sam stala“, kaže Antonovićeva i ubrzo dodaje da bi volela da prođe i kroz druge značajne svetske studije, a najviše ih je u Kanadi, Švedskoj i Kaliforniji, te tako samo u Vankuveru ima oko 200 studija.

Ova Beograđanka primećuje da i u Srbiji vrlo brzo u poslednje vreme niču studiji koji su vrlo uspešni u gejmingu, da postoji vrlo kvalitetan kadar, ali da još ne postoje uslovi za realizaciju jednog celog velikog projekta pa umesto toga studiji bivaju zaduženi za delove velikih projekata.

„Mislim da nam se šanse povećavaju iz godine u godinu da počnemo da dobijamo vrlo izazovne projekte“, smatra Antonovićeva.

Na pomen mogućnosti saradnje sa Džejmsom Kameronom, s obzirom na to da planira još četiri nastavka Avatara, animatorka uz osmeh kaže da ništa nije nemoguće i dodaje da ima dosta anegdota u vezi sa tim „genijalnim čovekom“.

„Sticajem okolnosti, kada se radio Avatar, neke od kolega su bile deo procesa i rekli su mi: Džejms Kameron je toliko precizan da mora da prođe kroz svaki kadar i mora da zna svaki kadar. Ukoliko si pomerila jednu travku dva piksela levo, on će da kaže, ovaj kadar vraćam. On vraća taj kadar, jer zna da si pomerila tu travku dva piksela levo, pošto je on stavio baš tamo“, priča Antonović.

Animatorka i dizajnerka ističe da su u predprodukciji pojedini bili u šoku jer je trebalo da nešto iz budućnosti što je on zamislio naprave za par meseci.

„Znam ljude koji su sa projekta odlazili u izvesne institucije, kažu da su se lečili, ali svi kažu da bi ponovo radili sa njim, jer je mnogo lakše raditi sa čovekom koji zna šta želi, čak i po cenu da se deo procesa vraća više puta dok ne dobije šta želi“, zaključila je Ljiljana Antonović.