Na strašnom sudu Platona: jadi mladih Vertera i Džokera

Platonovo upozorenje

„Sve se to meni čini opasno za razum svih onih slušalaca koji nemaju u sebi protivlek u stvarnom saznanju“, kaže Sokrat mladom Glaukonu u Platonom dijalogu Država, misleći pritom na umetnost.

Platon umetnost shvata kao puko podražavanje stvarnosti, i kao takva ona ne samo da ne može da otvori posmatračima put ka istini i saznanju, već obmanjuje. Grčki filozof je posebno kivan na tragičnu umetnost, koja ne samo da obmanjuje, već gledaoca ohrabruje da u sebi razvija sve loše osobine koje vidi u junaku tragedije.

Pesnici kvare ljude, i zato ih treba proterati iz idealne države. Za većinu savremenih čitalaca ovakva izjava je čist neukus, da ne upotrebimo grublju reč. Ipak, pokušajte da nastavite sa čitanjem i dajte Platonu šansu da se odbrani.

Iako većina poštovalaca umetnosti danas zagovara stav da umetnost treba da bude slobodna, da ne zavisi od društvenih i političkih pritisaka, niti da se treba smatrati odgovornom (ili možda bolje reći: krivom) za uticaj koji ima na društvo, iskustvo nas uči da umetnost nije zarobljena u kuli od slonovače.

Htela - ne htela, umetnost utiče na stvarnost, a Platon, razmatrajući svoju idealnu državu, uvideo je neke potpuno realne psihološke mehanizme koji se pokreću u svakom pojedincu prilikom susreta sa umetničkim delom, prevashodno kada su u pitanju fiktivne priče.

Verter: uzor mladih

Oko hiljadu godina nakon Platonovog vremena u Nemačkoj se pojavila jedna krajnje „opasna“ knjiga, koju mnogi smatraju prvim bestselerom u istoriji. U pitanju je prvi roman Johana Volfganga Getea Jadi mladoga Vertera, objavljenog 1774. godine.

Glavni junak Verter bio je tipičan predstavnik talasa koji je u tom trenutku počeo da se širi Evropom - romantizma. Kao pravi junak svog doba Verter je osećajan, preosetljiv, setan i naravno, nesrećno zaljubljen. Usled svog idealizma ima problem sa prihvatanjem društvene stvarnosti te utehu pokušava da nađe u prirodi. Beg u prirodu možda donese utehu, ali ne i razrešenje Verterovih muka. Verter se opredeljuje za drugačiji beg - samoubistvo.

Za ogromnu popularnost koju je delo steklo zaslužna je činjenica da je Verter bio junak svog doba. Mladi čitaoci su se prepoznali u njegovom liku - jadi mladoga Vertera bili su i jadi mnogih drugih mladića. Ne samo što su se mladi prepoznali u Geteovom liku, već su ga i oponašali - oblačili su se kao on, čitali su knjige koje je on čitao, preuzeli njegove manire u govoru. Unutar romantizma javio se i poseban talas - verterizam.

Međutim, problem je nastao kada su čitaoci, obožavaoci, verterovci otišli korak dalje od oponašanja Verterovog života. U godinama nakon objavljivanja romana zabeležen je drastičan porast u stopi samoubistava mladih. Mnogi su to učinili na isti način kako je Gete opisao Verterov konačni čin, što je dovelo do toga da se niz nesreća dovede u vezu sa knjigom. „Opasna" knjiga je zabranjena širom Evrope, a u Lajpcigu je čak uvedena zabrana oblačenja poput Vertera. 

Verter: fenomen psihologije

Tačno dvesta godina nakon objavljivanja Getevog romana, američki psiholog Dejvid Filips opisao je fenomen imitatorskih samoubistava i nazvao ga po Geteovom liku Verterov efekat. Filips je naime proučavao kako zastupljenost vesti o samoubistvima u medijima utiče na stopu samoubistava i otkrio potencijalnu vezu.

Filipsovo prvo značajno istraživanje obuhvatalo je praćenje naslovnih strana američkih novina u periodu od 1947-1968. godine. U slučajevima kada je na naslovnim stranama izlazila vest o samoubistvu, Filips je pratio promene u broju samoubistava u području izloženom toj vesti tokom meseca u kojem je vest objavljena, meseca pre objave vesti i tri meseca nakon objave vesti. Pokazalo se da je broj samoubistava u mesecu kada je objavljena priča o samoubistvu na naslovnici novina drastično rastao.

Činjenica da se u naredna tri meseca taj broj ponovo smanjivao, navela je Filipsa na pretpostavku da priča o slučaju samoubistva u medijima nema trajni uticaj na one koji razmatraju samoubistvo, jer bi u tom slučaju bilo očekivano da u periodu nakon objave stopa samoubistava i dalje bude visoka.

Naprotiv, Filips je zaključio da medijsko izveštavanje o samoubistvima deluje kao trenutačni podsticaj na one koji to inače možda ne bi učinili. Mnogobrojne druge studije su pokazale da je rast stope samoubistava posebno osetan kada samoubistvo izvrši poznata osoba. U tim slučajevima priča je medijski najviše propraćena, a stepen uživljavanja gledalaca u vest viši nego u slučaju nepoznatih osoba, budući da može biti prisutan i element simpatije prema liku i delu poznate osobe. 

Nakon Filipsovih istraživanja, koja i dalje nisu opšteprihvaćena, mnoge medijske agnecije su ipak preuzele mere kako bi sprečile moguće negativne efekte. U Austriji su, na primer, 1987. godine, nedugo nakon Filipsovih istraživanja, uveden Medijski pravilnik za izveštavanje o samoubistvima, kao vrsta medijskog eksperimenta. Nakon uvođenja pravilnika i sprovođenja njegovih odredbi u praksi praćena je stopa samoubistava u bečkom metrou. U narednih šest meseci broj je opao za čak 80%.

Ako već mora da se izvesti o nekom slučaju samoubistva, preporuka je da izveštavač ne vežba svoje izražajne i spisateljske sposobnosti na ovim slučajevima. Što manje pretenzija novinara u oponašanju književnika poput Getea, to manje šanse da čitaoce obuzme Verterov efekat - čini se da otprilike ovakav zaključak može biti izveden iz Filipsovih studija. No, postoji jedna nekoherentnost u nazivanju ovog fenomena Verterovim efektom - za razliku o slučajevima o kojima se izveštava u medijima, Verter nije stvarni lik. Ne baš mala razlika, čini se...

Zločesti pesnici

Umetnost podražava stvarnost i obmanjuje, kaže Platon. Međutim, njena moć obmane leži upravo u tome što veštnom i umećem umetnika uspeva da ubedi čitaoca, slušaoca, gledaoca da je ono što prikazuje stvarnije od stvarnosti. Bez obzira na Platonov vrednosni, etički sud, ono što je prilično tačno uvideo jeste da na čoveka, pri susretu s umetnošću (konkretno epskim i dramskim pesništvom o kom Platon prvenstveno govori) deluju određene emotivne, često nesvesne sile.

Prilikom upoznavanja fiktivnog lika iz umetničkog dela, nešto u nama nagonski teži da se poistoveti s tim likom, bez obzira na to što znamo da nije stvaran. Nije to samo po sebi loše, smatra Platon, već činjenica da pesnici radije prikazuju loše likove, ili kako Platon navodi „one šarenolike naravi koje se lako uzbuđuju“.

Razlog zbog kog pesnici radije prikazuju loše nego dobre duše je dvojak, kako Platon primećuje. S jedne strane loši likovi se lakše oponašaju, a što je za pesnike koji žele da budu voljeni još važnije: publika ih više voli. Zašto? Zato što čovek oseća olakšanje i dobija opravdanje gledajući one koji su gori od njega samog, makar bili izmišljeni.

Olakšanje će biti snažnije a opravdanje nepobitnije utoliko što je taj izmišljeni lik vernije prikazan u umetničkom delu, te dozvoljava viši stepen uživljavanja. To je upravo ono što je Gete postigao sa svojim mladim Verterom - njegovi jadi bili su jadi cele jedne generacije, a kako bi ispravili „nepravdu" što Verter zapravo nije stvaran, mnogi čitaoci pobrinuli su se da kroz svoj život, ili pak smrt Verter postane deo stvarnosti. Čisto da zaključimo: sve bi te ludorije Platon najoštrije osudio.

Kako bi se kotirao Holivud u Platonovoj idealnoj državi?

Obećasmo nekog Džokera. Čini se da je i on pokrenuo neki svoj džokerizam, barem u Americi (mada se šuška da će neki maskirani ljudi izaći na ulice širom sveta). Priča se da odavno neki film nije toliko uzbrukao javnost i da se odavno nije desilo da se veća drama dešava u samoj bioskopskoj sali, nego na platnu.

Kao nekada u Lajpcigu, u bioskopima širom Amerike zabranjeni su kostimi koji asociraju na Džokerov. Verovatno ni neznajući da kroz njihove slutnje odjekuje drevno upozorenje grčkog filozofa, deo javnosti se zabrinuo zbog potencijalnog negativnog uticaja koji film može imati na društvo - ljudi će se prepoznati u liku Džoker i početi da ga oponašaju.

Jedini problem je što lik Džokera i nije baš prepoznatljiv za veći deo publike (pod publikom mislim da na sve one koji su u stanju da priušte sebi kartu za bioskop).

Niko takvog nikad nije upoznao, nikad za takvog nije čuo, ali je svačiji odgovor na sumnju povodom mogućnosti postojanja stvarne osobe koja ima više tragičnih okolnosti nego svi junaci antičkih tragedija zajedno - „zar ti stvarno ne misliš da takvi ljudi postoje na svetu?“

Drugim rečima, jadi mladoga Artura jesu isti jadi koje cela jedna generacija veruje da neki drugi ljudi imaju. Vertera su oponašali tako što su kopirali njegov voljni čin, a opet ostaje zagonetka šta je tačno Džoker svojom voljom uradio. Možda jednog dana psiholozi ustanove Džokerov afekat. Da ne ispadne da slutim na zlo, samo nastojim da protumačim šta bi Platon rekao na sve ovo...

„Sve se to meni čini opasno za razum svih onih slušalaca koji nemaju u sebi protivlek u stvarnom saznanju.“