Umorni od prokrastinacije?

„Jedanaest je sati. Nalazite se u svojoj sobi, a rok za predaju predispitnog rada vam je za koji dan. Sedate za sto, otvarate laptop spremni da započnete, ali utom pomislite: samo da prvo časkom proverim mejl, da prebrinem to. Četrdeset pet minuta kasnije – proverili ste mnogo mejlova“, u okviru jedne TED priče navodi Nik Vog, viši saradnik direktora Mekgro centra za učenje i podučavanje pri Univerzitetu Princton u Nju Džerziju.

To ste veoma uspešno obavili, ali sada shvatate: „znaš šta... prilično sam umoran... potpuno sam premoren! A to nije pogodno za pisanje dobrog rada. Šta da radim? Da spavam, idem da spavam“, što i činite, samo kako biste se ujutru probudili i ponovo upali u isto vrzino kolo odlaganja i izgovora.

Da li se prepoznajete?

Možda nije u pitanju fakultetska obaveza, može biti i izveštaj za posao, prijava za studijski program ili praksu, preporuka ili ocena kolege, ili neka druga važna stvar koju su ste gurali pod tepih, sve dok vam se tepih nije izmakao pod nogama.

Verovatno ste prekorili samog sebe zbog ovakvog ponašanja.

I verovatno ste se zapitali: zašto sam ja ovako lenj, bez karaktera, neorganizovan, nemotivisan, beznadežan?

Spisku možete dodati i druge omalovažavajuće atribute.

Vog ima dobre vesti za vas. „Prokrastinacija nije sramotna, nije znak slabosti, nije karakterna mana“, kaže on. „Zapravo je veoma očekivana pojava, ukoliko uzmemo u obzir dinamiku motivacije.“

Na Princtonu Vog smišlja i vodi programe akademske podrške za studente. Nagledao se prokrastinacije, tj. odlaganja obaveza u svim oblicima, a priznaje da je i sam usavršio veštinu – umne igrarije, racionalizacije, opravdavanja.

Postoji mnogo teorija koje objašnjavaju zbog čega odlažemo obaveze. Neki kažu da je zapravo u pitanju nesposobnost savladavanja kompleksnih emocija, neki smatraju da ima veze s lošim upravljanjem vremenom ili pak perfekcionizmom.

Vog, međutim, veruje da njene korene možemo naći u našem samovrednovanju.

„Naša najvažnija psihološka potreba je da sami sebe doživljavamo kao sposobne, kompetentne i vešte, ali i da nas drugi tako vide, i često ćemo zbog nje žrtvovati ili staviti u drugi plan druge potrebe.“

Da ne bude zabune, problem nije u potrebi da se osetimo da vredimo i da smo sposobni.

Ono što komplikuje stvari je činjenica da neki od nas izgrađuju osećaj samovrednovanja samo na osnovu povratnih informacija – bilo da je to u formi dobrih ocena, pohvala od šefa, roditelja i drugih autoritativnih figura, bilo odobravanje od strane prestižnih organizacija.

Ljudi koji često odlažu obaveze imaju jednostavnu jednačinu u glavi: njihov učinak je jednak, odnosno ekvivalentan njihovoj sposobnosti, koja je ekvivalentna njihovom samovrednovanju.

Kako Vog ističe: učinak = sposobnost = samovrednovanje

Prestrašeni smo od mogućnosti da ćemo postići loš rezultat na ispitu, prijavi, analitičkom izveštaju itd. jer verujemo da se isključivo rezultatom meri nivo naše sposobnosti, a samim tim i naša ljudska vrednost.

U jednačini učinak = sposobnost = samovrednovanje, jedina varijabla na koju možemo da utičemo je koliko truda ulažemo u učinak.

Kada odlažemo, ulažemo manje truda, a Vog smatra da to činimo kao mehanizam samoodbrane.

Na taj način, ukoliko dobijemo lošu ocenu, to ne znači da nismo talentovani ili sposobni, već da jednostavno nismo dali svoj maksimum, zato što smo bili previše rasejani ili zauzeti drugim stvarima.

Setite se mrmljanja na hodnicima škole ili fakulteta uoči ispitivanja. Šta ljudi najčešće govore u tim situacijama? – pita Vog. „Učio sam samo tri sata“, „Učio sam samo dva sata“, „kompjuter mi je zabagovao“ – svi objašnjavaju zbog čega nisu spremni. Zašto? Zato što ukoliko ne postignu dobar rezultat, imaju izgrađeno opravdanje – ne samo u svojim očima već i u očima drugih.

Svakome ko je makar jednom odlagao obavezu sigurno je poznat osećaj zaglavljenosti koji ga prati.

„Mnogo ljudi opisuje prokrastinaciju kao osećaj da su zaglavljeni ili pribijeni uza zid i da ne mogu da se pomere“, navodi Vog. „Često smo u tim situacijama nervozni – ne možemo a spavamo, ali ne možemo ni da radimo“.

U tim situacijama pod dejstvom smo dve podjednako snažne sile – porivom za uspehom i strahom od neuspeha. Do odglavljivanja dolazi jedino ukoliko strah od toga da uopšte nećemo ispuniti obaveze nadjača strah od neuspeha, odnosno od lošeg rezultata.

Vog predlaže tri strategije izlaska iz začaranog kruga:

1. Osvestite šta radite i zbog čega to radite

„Ono što znamo iz studija posvećenih prokrastinaciji jeste da upoznatost i svest o teoriji samovrednovanja pomaže ljudima u njenom savladavanju. Razumevanje korena ove pojave doprinosi njenom slabljenju“, predlaže Vog.

Prokratinacija ne potiče od samopregora ili autodestruktivnosti, već od potrebe da se zaštitimo.

Uočite šta radite kad odlažete obavezu. Ponekad su to lako uočljive stvari – nema nikakvog razloga da uzmete da perete veš baš pre nego što treba da sastavite prijavu za stipendiju.

Odlaganje obaveza može biti i prikrivenije. U tim prilikama biće neophodno da se zapitate:

„U redu, brisanje starih fajlova sa desktopa će doprineti stvaranju radnog prostora sa manje ometajućih faktora, ali da li je neophodno da to uradim baš sada? Da li zapravo samo odlažem pisanje prijave?“. Savet: samim tim što dođete u situaciju da morate da se zapitate da li prokrastinirate, velika je verovatnoća da to i radite.

Upoznajte se sa svojim „najvećim hitovima“ gubljenja vremena. Većina nas ima omiljene aktivnoti kojima se odaje kada započne igru odlaganja.

Koja je vaša – sređivanje kuće, dremanje, kupovina, pregledanje mejlova, praćenje noviteta na Netfliksu?

Naučite da je prepoznate, kako biste mogli da je sasečete u korenu. Mnogo je lakše sprečiti upadanje u vrtlog nego izvlačiti se iz njega.

Što veću svest imamo o svojim tendencijama i motivacijama, veća je verovatnoća da ćemo ih prevazići.

2. Poremetite ravnotežu

Naše zarvšavanje bilo koje aktivnosti zavisi od motiva pristupanja (razloga zbog kojih želimo da obavimo tu aktivnost) i motiva izbegavanja (razloga zbog kojih ne želimo da je obavimo).

Kada su u pitanju aktivnosti oko kojih ne oklevamo – na primer jesti nešto što je ujedno zdravo i ukusno – to je zbog toga što za njih imamo puno motiva pristupanja, a malo izbegavanja.

Mnogi prokrastinatori veruju da određene obaveze odlažu usled postojanja izvesnog podsvesnog razloga koji im sputava želju za bavljenje tom obavezom.

„To ne mora biti tačno, može biti da njihovi strahovi jednostavno dominiraju nad njihovim motivima 'pristupanja'“, navodi Vog.

Kada otvarate pasijans umesto da pišete zahtevnu analizu tržišta za šefa, možda to radite zato što su vam motivi izbegavanja – poglavito izbegavanje projekta zbog straha od neuspeha – jači od pristupnih.

Kada se to dogodi, pokušajte da se setite svih razloga zbog kojih želite da obavite tu aktivnost.

Podsetite sebe kako će završavanje tog posla uticati na ostvarivanje nekih većih planova, ciljeva ili misija.

Ukoliko vam se i tada čini da je sve to preveliki zalogaj, pokušajte da ga raščlanite na manje celine kojima ćete lakše baratati.

Pripremajući svoju TED priču, što se na momente činilo kao izuzetno zastrašujući poduhvat, i sam Vog je uhvatio sebe u prokrastinaciji. On je savladao tu opasnost tako što je napravio skicu govora kako bi omogućio sebi da je piše odeljak po odeljak.

Upozorenje: samo pokušajte da ne pretvorite i tu skicu u povod za prokrastinaciju.

3. Preistpitajte svoja ubeđenja

„Moramo podriti ideje koje su nas navele na prokrastinaciju“, kaže Vog.

Jednačina koja nam je usidrena u glavi nije tačna. Naša sposobnost nije jednaka našoj vrednosti.

Naša vrednost potiče od naših ljudskih kvaliteta – naše dobrote i uviđavnosti, kao i iz naših slabosti.