Aleksandra Vrebalov – kompozitorka autsajder

Aleksandra Vrebalov je diplomirala kompoziciju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i magistrirala u Beogradu i San Francisku.

Danas živi i radi u Americi, ostvarujući izvanredno uspešnu kompozitorsku i pedagošku karijeru. Gost-profesor je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Prekretnica na njenom stvaralačkom putu dogodila se 1995. godine, kada je otišla na studije u Sjedinjene Američke Države.

To je, kako ističe, jedan od ključnih događaja u njenom životu i „trenutak kada je postala autsajder“. 

Aleksandra: Uloga autsajdera je s jedne strane teška, zato što odjednom više niste u centru, niste deo tog opšteg krvotoka, ali je verovatno i najveća sreća koja može da se desi umetniku, zato što se od tog trenutka više ništa ne uzima zdravo za gotovo. Sve ono što radimo, o čemu razmišljamo, rešenja za kojima posežemo u životu podložni su ispitivanjima, jep parametri u kojima operišemo u novoj sredini nisu uopšte slični parametrima u kojima smo navikli da se krećemo.

U čemu se sastojao vaš angažman u nastavku studija, u novoj sredini, i kako je to uticalo na transformaciju vašeg stvaralačkog identiteta?

Aleksandra: Svaki korak na doktoratu u Mičigenu je bio vrlo dobro strukturiran što se tiče tih američkih dobrih obrazovnih institucija. Ono što je mene u tom momentu više okupiralo jeste kako da u tom obilju informacija i stilova, u toj šarolikosti mogućnosti osetim šta je to moj izraz i koji je najbolji za mene; da iskažem ko sam i šta osećam, ali na prvom mestu – da definišem taj svoj identitet kao neko ko je došao iz neke druge sredine i da vidim kako se taj identitet uklapa u novu sredinu, da odredim koja je tačka spajanja ta dva.

U obilju stilova koji karakterišu američku muzičku scenu, bili ste u prilici da pronađete sopstveni put?

Aleksandra: Samo pripadanje određenom stilu nije za mene bilo primarno. To je više jedan radoznali, otvoreni pristup svemu što se oko mene dešava i što je dovelo do toga da se sve ono što je imalo suštinu sličnu mojoj suštini nekako zalepi za mene i postane deo mog izraza. Samo stvaranje stila ili promišljanje u stvari nije deo stvaralačkog procesa. Vrlo često se izraz kompozicije formira tek kada je komad gotov. Tada se eventualno može diskutovati o tome koje su polazišne linije stila.

Kakav je položaj umetnika u Americi?

Aleksandra: Lepa strana umetničkog poziva u Americi je ta što se svet ideja, čini mi se, tamo više ceni nego kod nas. Verovatno zbog toga što je društvo bogatije, a ti slojevi kojima je stalo do umetnosti, koji su materijalno obezbeđeni, mogu sebi da dozvole da podrže umetnika i da budu fascinirani ljudskim umom i onim što čovek može da stvori. Takođe, zbog te izuzetno velike okrenutosti materijalnom, oni kroz umetnost doživljavaju potpuno jednu drugu stranu postojanja i manifestovanje ljudskog bića koje njima nije toliko dostupno, tako da umetnost u Americi ima veliku podršku.

Pored komponovanja, drugo važno područje vašeg delovanja je pedagogija. Da li možete da uporedite naš sistem muzičkog školstva sa američkim?

Aleksandra: Ovde često zanemarujemo to do koje mere je naš sistem školovanja temeljniji u odnosu na ono što se dešava u Americi. Do poslediplomskih studija, naše osnovne studije su mi toliko dale dubine i znanja u tom profesionalnom zanatskom smislu da je to značajna osnovna za sva moja kasnija saznanja.

Jedna od karakteristika američke scene je slojevitost kroz koju se prepliću različite forme umetnosti. Kako ste se uklopili u taj ambijent?

Aleksandra: Po dolasku u Ameriku, ono što mi je posebno privuklo pažnju jeste mogućnost da se mešaju žanrovi, zato što je u tom smislu Amerika mnogo manje akademska sredina od Evrope, tako da je očigledno da mom senzibilitetu odgovara ukrštanje iskustava i naizgled kontradiktornih materijala i situacija. Tamo su vam otvoreni putevi za takve stvari.

Koje je poreklo vaše inspiracije? 

Aleksandra: Svetovi koji nam nisu lako dostupni – to me jako inspiriše. Sve oko nas je u pokretu. Tu gde postoji pokret, postoje talasi; gde postoji talas, postoji i zvuk, tako da svako od nas zvuči na određen način. Naše reči imaju određeno značenje, one su i zvuk – zvuk koji na nas deluje. To je ono što me najviše zanima i taj pokret oko nas, naše akcije, naše prisustvo i način da se to sagleda, odnosno da se čuje kao tekstura ili harmonija.