Lečenje biljem

Zahvaljujući savremenoj nauci, supstance iz lekovitog bilja postale se delotvornije, a samim tim i efikasnije u lečenju.

U svetu je sada u upotrebi nekoliko desetina hiljada vrsta lekovitog bilja.

„Kada govorimo o lečenju lekovitim biljem i klasičnim lekovima, mnogi se pitaju da li je bilje alternativa. Ja se ne slažem da je lekovito bilje alternativa. To je po mom mišljenju neki komplementarni vid lečenja, odnosno dopunjavanje klasičnog lečenja", smatra diplomirani farmaceut Slavoljub Tasić iz Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“.

Lečenje biljem ima dugu tradiciju. Zna se da su ga koristili Sumeri, Vavilonci, Asirci, Egipćani, stari Grci, Rimljani, ali i svi ostali narodi u starom veku.

U kineskoj narodnoj medicini, pored akupunkture, lečenje biljem ima izuzetno važnu ulogu.

„Od glinenih tablica i klinastog pisma, kada su nađeni prvi zapisi o primeni lekovitog bilja, zna se da su vrba, vinova loza, ricinus korišćeni u terapeutske svrhe. U starom Egiptu za lečenje se koristilo 80 biljnih vrsta“, podseća Tasić.

Stari Grci, ali i drugi drevni narodi, lekovita svojstva biljaka smatrali su magijskim.

Grčka reč „farmakon“ od koje su izvedene reči poput farmacije, farmakologije, farmakognozije i farmakopeje, ne znači samo lek i otrov, već označava i vradžbinu, čaroliju, „čarobni napitak“.

Hipokrat je verovao da su svi delovi biljke korisni i lekoviti i da treba koristiti celu biljku.

Tek je Galen ocenio da nije uvek lekovita cela biljka, već da to mogu biti i samo pojedini delovi biljke i stvorio je razne tinkture, dekokte, rastvore, miksture, biljne sokove i sl.

„Galen je u starom Rimu imao prvu apoteku u kojoj je izrađivao lekove od različitih ekstrakata biljnog ili životinjskog porekla. To su bili kompleksni lekoviti preparati koji se i danas nazivaju galenskim preparatima“, objašnjava Tasić.

U očuvanju grčko-rimske tradicije u zapadnoj Evropi u srednjem veku veliku ulogu odigrali su benediktinci koji su u svojim vrtovima gajili lekovito bilje.

Karlo Veliki je u 8. veku naložio da se lekovito bilje gaji unutar manastira. Za to vreme medicina i farmacija razvijale su se i na Istoku, pogotovo u arapskom svetu.

Arapska iskustva prodrla su u Evropu preko Španije i Sicilije u 12. veku. Preko Arapa su ujedno stigla i zaboravljena znanja starih Grka i Rimljana.

Sa otkrićem Amerike pronađene su nove biljke sa lekovitim svojstvima, a među njima i kinin.

Preokret u lečenju

„Prvi koji je ukazao da lekovitost bilja potiče od njihovog hemijskog sastava bio je Paracelzus, koji je živeo u 16. veku. Lekovitost bilja objašnjavao je postojanjem određene supstance ili sastojaka u bilju koje treba izdvojiti, ekstrahovati, i taj sastojak, tu terapeutsku supstancu nazivao je kvintesencijom“, kaže Tasić.

Tada je, u stvari, nastao preokret u shvatanju medikamentoznog lečenja, jer se nadalje težilo dobijanju aktivne supstance iz biljke, a to je bilo moguće jedino uz dalji napredak hemije.

Taj napredak se dogodio u 19. veku, kada je otpočela era sintetičkih lekova.

„To je trajalo do šezdesetih-sedamdesetih godina 20. veka, kada počinje novi interes za lekovito bilje i ponovno uspostavljanje veze sa prirodom i lečenje biljem“, kaže Tasić.

Danas je trend da se smanji upotreba skupih lekova i da se koriste medikamenti sa što manje štetnog učinka na organizam, tako da upotreba lekovitog bilja ponovo doživljava svoj procvat.

Nekim vrstama lekovitog bilja danas preti opasnost da nestanu, tako da u njihovoj eksploataciji treba biti umeren i ostaviti dovoljno jedinki da bi ih bilo i naredne godine.

„Primenu lekovitog bilja ne diktira narodna medicina niti to čini samo nauka. Naprotiv, to je neraskidiv spoj i narodne i oficijelne medicine“, smatra Tasić.

Ipak, lekovito bilje i dalje je u senci moćnijih sintetičkih lekova, tako da se fitoterapija najčešće primenjuje kao pomoćno i preventivno sredstvo u lečenju.