Ko je zapravo baštinik Verdija

Teško je bilo ubediti sve one koji su odgajani s verom u takvu operu da joj je došao kraj. Njima je i dalje bilo dovoljno da napabirče četvoro prvoklasnih pevača, pa da se vrate stara dobra vremena. Takođe, es-tam-tam ritmove, orkestracije a la velika gitara, kabalete sa fjoriturama, horove u tercama i sekstama i sve ostalo što uz nju ide, dovoljno je samo naduvati do nekadašnje zamašnosti i tako zbrisati Vagnera sa dasaka. Neupitno su i dalje pobožno verovali da bi vraćanje Lučije, Seviljca i Semiramide (po njima, originalnih i prikladnih dela) utolilo glad publike za novitetima.

Ipak, desio se neočekivani sled: istrebljenje rosinijevske dinastije (koje ni Mocart, ni Vagner ne mogoše postići, jer ono što su namesto nje ponudili beše daleko iznad mogućnosti i poimanja kako publike tako i umetnika), sa lakoćom su okončali Maskanji, Leonkavalo, Pučini i Verdi. Nikome, naime, na pamet nije padalo da, slaveći Tristana i Izoldu, na primer, prokomentariše nešto kao: „Posle ovog se više nikada ne možemo vratiti na Ljubavni napitak", ili izjavom da se Lukrecija ne može više zamisliti nakon Brunhilde.

Isuviše su ove stvari bile udaljene da bi imale uticaj jedna na drugu: kao što se Ibzenove drame ne mogu prihvatiti kao zamena za nordijske melodrame, ili da Šekspir nikada ne može publiku odvratiti od kabarea, recimo. Jedino od razvitka drame ili kabarea kao forme, zavisi da li će današnja melodrama ili kabare postati s vremenom manje privlačne forme za publiku.

Isto to važi i za italijansku operu. Unapređivanje viših, ili uvođenje novih umetničkih oblika na drugom nivou nije uslovilo uništenje Napitka nakon Tristana, ali onog časa kad čujete Leonkavalove Pajace, osetite da je s Napitkom svršeno. Istina, Donicetijevoj melodijskoj inspiraciji se sunarodnik Ruđero nije ni približio, ali je napredak u pogledu ozbiljnog zanatskog rada, razrade detalja, raznolikosti te izvrsnog baratanja orkestrom i scenom, zbilja značajan.

Sa Pučinijevom Manon Lesko otvaraju se novi horizonti. Za razliku od Kavalerije i Pajaca (racionalizovanih, zgusnutih, modernizovanih donicetijevskih Opera), ovde kao da je oblasti italijanske anektiran i deo teritorije nemačke opere. Već prvi čin (veseo, efektan i romantičan) po načinu obrade je simfoničan: sa promenama i kombinacijom tematskog materijala razrađenim na dramski, ali i na muzički homogen način, čime se postiže jednostavačni oblik sa epizodama, a ne puko nizanje numera sa kadencama, uz povremeno parodiranje lajtmotivima.

Dalje, eksperimentišući u harmoniji i sinkopiranju, Pučini često asocira na intelektualne kuriozitete kojima se obilato izražavaju Nemci, posebno Šuman. Čak i kada ne služe isključivo umetničkom cilju, neuobičajene harmonije su podsticajne i mladalačkog duha. Doniceti i Belini su, usled oskudne harmonske inventivnosti, potpuno zavisili od melodija - pisali su ih bolje od mlađih naraštaja koji su pak (ako se dočepaju dobre drame) znali da naprave snažne, impozantne, pa čak i očaravajuće opere bez ijednog tipično njihovog takta u smislu u kome je Casta diva tipično Belinijeva.

Ali Pučini makar nije pokazivao nikakve znake atrofije svog melodijskog dara. Štaviše, kandiduje se za Verdijevog naslednika pre bilo kojeg od njegovih rivala.