Prilagođavanje

Poznat nam je primer mimikrije kojom mnoge vrste osiguravaju svoj opstanak. Tako osolike muve svojim oblikom tela potpuno podražavaju ose i tako teraju predatore od sebe, a za razliku od osa koje poseduju otrovne žaoke, osolike muve su potpuno bezopasne.

Bogomoljke koje žive na drveću svojim telima podražavaju listove ili grane i potpuno su mirne, plen ih ne primećuje, te na takav način nesmetano love.

Mnogo je primera koji oblikom ili bojom tela oponašaju okolinu, pa tako postaju slabo uočljivi za predatora. Osim kameleona, koji ima mogućnost da menja boju kože u odnosu na okolinu, sličnu mogućnost imaju i hobotnice, čija boja kože može da varira od bele, preko boje peska, do kombinacije različitih tufni koje se uklapaju u boje morskog dna.

Boja tela većine životinja nalikuje okolini u kojoj žive (kriptička obojenost), međutim, neke životinje imaju jako intenzivne boje tela, kojima upozoravaju neprijatelje na svoju opasnost.

Poznati su primeri otrovnih žaba, čija koža varira od zelene do žute, narandžaste, plave (aposematska obojenost). Šareni daždevnjak takođe ima aposemične šare po koži.

Način života je naveo mnoge vrste da se svojim oblikom tela potpuno prilagode, kao što je slučaj kod kitova i delfina, morskih sisara, koji su poreklom najbliži papkarima, a oblikom tela liče na ribe. Njihovi ekstremiteti su pomereni uz telo i funkcionišu kao peraja, jedino što ih razlikuje od riba je što dišu kopneni vazduh.

Biljke su posebno prilagođene uslovima života, pre svega zato što nisu u mogućnosti da se kreću. Tako mnogi cvetovi bojom i oblikom podsećaju na insekte koji ih oprašuju. Cvetovi orhideja koje se oprašuju bumbarima liče na ženke bumbara pa mužjaci dolaze do njih misleći na parenje, te tako ulaze duboko u cvet, oprašuju ga, a kada izlaze, na leđima skupljaju polen koji prenose do drugog cveta.

Biljke suvih staništa su smanjile lisne površine kako bi zadržale vodu. Slično je i sa četinarima čiji su listovi pretvoreni u iglice – trajanje lista povećano je do četiri godine, čime se štedi energija za razvijanje lista.

Kada govorimo o uštedi energije, moramo imati na umu da je listopadno drveće „najskuplji“ oblik egzistencije biljnog sveta, jer zahteva dosta prostora, odbacuje listove svake godine, ima veliki koren i snažno stablo, kojima je potrebno prostora i odgovarajuće podloge, dosta vlage i svetlosti.

Drveće većih nadmorskih visina ima manje razvijena stabla, i vegetacija smanjuje zahteve za resursima sa porastom nadmorske visine. Nakon četinara slede žbunovi, pa makijska vegetacija niskih žbunova, da bi na najvišim vrhovima živeli lišajevi.

Primer smanjenih zahteva je planinska kleka (Juniperus nana) koja je prizemni žbun, a bliska rođaka ravničarske kleke, koja je drvo. Na obroncima planina se može videti „puzeće“ drveće, čije stablo je potpuno priljubljeno uz podlogu, a grane rastu samo sa spoljne strane, čime se drvo štiti od vetra.

Zeljaste biljke visokih planina imaju kratku vegetaciju, koja se odvija u toku letnjih meseci, a ostatak godine provode u vidu podzemnih stabala; često razvijaju samo cvetove i nekoliko listova. Biljke visokih planina preživljavaju sa malim zahtevima za vodom. Ramonda kraljice Natalije i ramonda serbika mogu potpuno da se osuše u nedostatku vode i sa prvom kišom ponovo da ožive.