Hiperlinkovima do hiperobrazovanja

U poslednje vreme se dosta govori o digitalnoj nastavi, digitalnim učionicama, digitalnim nastavnicima i digitalnim udžbenicima, i pomalo se čini kao da su sve to nedvosmisleno pozitivne promene u procesu obrazovanja.

Ukoliko neko slučajno skrene pažnju na neke negativne posledice ovih promena, taj mora da je protiv napretka.

Međutim, ne treba se zadržavati na vrednosnim odrednicama – nije toliko važno da li ćemo digitalizaciju učenja odrediti kao pozitivnu ili negativnu promenu, važno je razumeti je kao promenu i sagledati posledice te promene.

Trending: brending digitalizacije školstva

Ova promena je deo globalnog trenda, što podrazumeva da je u mnogim državama sveta određen rok za sprovođenje digitalizacije u učionicama.

U Srbiji je 2015. godine donet zakon o udžbenicima po kojem je svaki izdavač udžbenika obavezan da pored štampanog izdanja priredi i digitalni materijal.

Prošlog proleća mediji su počeli da izveštavaju kako se od jeseni počinje sa upotrebom ovih digitalnih materijala u nastavi u dve hiljade učionica u Srbiji.

S tim ciljem je organizovana i obuka za nastavnike koja je podrazumevala upoznavanje sa novim nastavnim sredstvima.

U novinama su isticane brojke: 2.000 nastavnika predavaće iz digitalnih udžbenika; 175 novih digitalnih udžbenika za prve i pete razrede osnovnih škola, 70 miliona evra država uložila u digitalne učionice.

Budući da je proces digitalizacije školstva u Srbiji i dalje na početku, ona se u medijima uglavnom tretira kao vest koja ide u prilog ideji da i mi pratimo svetske trendove.

U međuvremenu, u svetu je pokrenut i trend nešto dubljeg kritičkog razmratranja efekata ove (r)evolucije.

Listanje nasuprot skrolovanju

Za dalje razmatranje digitalizacije u školstvu važno je razlikovati digitalni sadržaj za nastavnike i za učenike, a s tim u vezi i korišćenje digitalnog sadržaja prilikom same nastave i prilikom individualnog rada učenika.

Dok se stručnjaci gotovo jednoglasno slažu povodom toga da digitalne tehnologije olakšavaju i poboljšavaju nastavu, slučaj nije isti kad je u pitanju proces učenja.

Digitalni udžbenici omogućavaju učenicima mnogo efikasnije kretanje kroz sadržaj koji njih lično zanima, zahvaljujući mnogobrojnim linkovima.

Takav metod učenja podstiče razvoj radoznalosti i kreativnosti, što umnogome pospešuje istraživačke sposobnosti učenika. Međutim, kada je reč o usvajanju gradiva, dostupnost velike količine informacija nije nužno olakšavajući faktor.

Najomi S. Baron, profesorka lingvistike sa Univerziteta u Vašingtonu, 2015. godine objavila je studiju „Reči na ekranu: sudbina čitanja u digitalnom svetu“, u kojoj je iznela rezultate istraživanja ne temu iskustava studenata sa digitalnim, odnosno štampanim udžbenicima.

Rezultati su delovali pomalo anahrono – većina ispitanika je odgovorila da više voli da uči iz štampanih knjiga.

Najčešće navođen razlog bio je da čitanje štampanih verzija udžbenika doprinosi boljoj koncentraciji i usmerenosti pažnje, a samim tim i uspešnijem razumevanju i usvajanju pročitanog.

Na pitanje da li su skloni „multitaskovanju“ (obavljanju više radnji istovremeno) prilikom čitanja štampanih udžbenika, pozitivno je odgovorio jedan odsto ispitanika, dok je čak 90 odsto dalo pozitivan odgovor kada čitaju elektronska izdanja.

Digitalni udžbenici podrazumevaju mogućnost dolaženja do nebrojeno više informacija od štampanih, ali ne treba zaboraviti da isto tako podrazumevaju i nebrojeno više potencijalnih distrakcija.

U mnogobrojnim studijama na ovu temu donosi se zaključak da u procesu razumevanja i učenja jednu od ključnih uloga ima samostalno uviđanje povezanosti, kreiranje, takoreći, sistema hiperlinkova u sopstvenom umu, što prisustvo unapred datih hiperlinkova u digitalnim izdanjima čini manje važnim.

Digitalne tehnologije dozvoljavaju preskakanje ove važne faze u procesu učenja.

Naravno, treba uzeti u obzir da je proces učenja u neraskidivoj vezi sa uzrastom i fazom kognitivnog razvoja učenika, i da studenti i osnovci u tom pogledu nikako ne predstavljaju istu kategoriju.

Primer studije posvećene studentima, od kojih se očekuje mnogo viši stepen samostalnih i individualnih istraživačkih kompetencija nego od osnovaca, služi da skrene pažnju da faktor distrakcije čak i njima otežava učenje.

Možemo pretpostaviti da je on još prisutniji kod mlađih uzrasta. Zdravorazumski se čini da i svi mi, iz sopstvenog iskustva, znamo koliko je teže odoleti „multitaskovanju“ kada smo izloženi beskrajnom mnoštvu potencijalnih klikova.

Možda je ključno pitanje koje treba postaviti: u kojoj meri razvijanje digitalne pismenosti i digitalnih kompetencija učenika doprinosi razvijanju njihove zavisnosti od digitanih tehnologija? Možda još i važnije: da li želimo da razvijamo tu vrstu zavisnosti?

Šta nastavnici mogu da ponude što tehnologija ne može

No, vratimo se konkretno da osnovne škole.

Ljiljana Lazarević, učiteljica iz OŠ „Mihailo Petrović Alas“ u Beogradu, i edukator o okviru projekta Ministarstva prosvete „Digitalna učionica“, ističe dostupnost kao osnovnu prednost digitalizacije.

„Informacije nikada nisu bile jeftinije i dostupnije“, navodi Ljiljana, „a to je prednost za decu koja nisu blizu edukativnim ustanovama, koja ne mogu da priušte udžbenike i slično. Danas je mnogo lakše doći do sadržaja.“

Pored toga, dodaje važnost individualizacije nastave, odnosno mogućnosti da svaki učenik, spram svojih interesovanja, sposobnosti i obaveza već u ranom uzrastu napreduje u oblasti koja ga zanima.

S druge strane, svesna je da digitalizacija ima i negativne posledice, koje se na prvom mestu tiču socijalizacije, koja je posebno važna u nižim razredima osnovne škole: „Okretanje isključivo digitalnoj nastavi može imati posledice na razvijanje međuljudskih odnosa, stvaranje kontakta sa drugom decom, ali i sa nastavnicima“.

Upravo zbog toga smatra da uloga nastavnika nikada nije bila veća: „Ulazimo u nešto novo, nepoznato. Sada je mnogo više neophodno da nastavnik strukturirano vodi decu kroz učenje, da ih nauči kako se uči, kako se pamti, kako se ispravno koristi internet, kako se razvija kritičko mišljenje, ali i da ih nauči nešto o etici, o kojoj se veoma malo govori“, zaključuje Ljiljana Lazarević.