Muzika pobuđuje strasti

Muzika utiče na racionalni deo duše i pobuđuje strasti. Izgraditi krepost ponajpre znači ovladati strastima. Zato je Platon muziku stavio u vrh edukacije, smatrajući da ona, kao i druge umetnosti, zbog moćnog i raznovrsnog uticaja na čoveka, u državi treba biti cenzurisana i pažljivo primenjena. Poznata je Platonova izreka: kakva muzika, takva i država.

Kroz istoriju se nije mnogo govorilo o tome zašto je muzika važna i kako to ona utiče na čoveka. U novije vreme sve više se uviđa važnost muzike i sve češće ispituje njeno delovanje. No, još nema dovoljno dubokih i sistemskih saznanja. Ako o tome pogledate neku informaciju, najčešće ćete naići na opšte i ponekad površne tvrdnje: klasična muzika oplemenjuje duh, deluje pozitivno, smiruje i isceljuje; „teški rok“ može delovati destruktivno. Tačno, ali zašto i kako? Da li je to stvar koju treba uzeti zdravo za gotovo, ili se može zaroniti ispod površine i doći do nekih dubljih razloga?

Od starih Grka potiče i saznanje o povezanosti muzike sa matematikom i kosmičkim zakonima, ali ta spoznaja kroz istoriju nije mnogo produbljivana; zadržali smo je donekle u sferi misterije brojeva, kojoj su više naklonjeni astrolozi nego muzičari i naučnici. No, čini se da se upravo u toj misteriji brojeva kriju barem neki odgovori o muzici i njenom uticaju na čoveka.

Često se za neko muzičko delo (ili umetničko delo uopšte) kaže da poseduje ravnotežu forme, što otprilike znači da je u njemu svega onoliko koliko treba da bude, ni manje ni više, i da se sve događa na pravom mestu, ni ranije ni kasnije. Analizom najuspelijih muzičkih i drugih umetničkih dela otkrilo se pravilo zlatnog preseka, po kojem je idealno da se vrhunac dela nalazi otprilike na mestu koje celinu deli tako da se manji deo prema većem (delu) odnosi kao veći deo prema celini.

Te proporcije izražava broj 0,62 (približno), i one su u matematici poznate nezavisno od umetnosti, a prisutne su i u prirodi. Zanimljivo je da prosečna dužina ljudske ispružene šake (od vrhova prstiju do članka) prema dužini ruke od vrhova prstiju do lakta – stoji u istoj srazmeri. Ili dužina ruke od lakta do ramena prema celoj ruci, takođe. Možda je podudarnost ove proporcije u prirodi, matematici i umetnosti slučajna, ali više ima izgleda da nije. S prirodom smo neobično povezani i u naše biće upisani su isti kodovi koji su skriveni svuda oko nas.

Čini se logičnim da te kodove nesvesno prenosimo u muziku koju proizvodimo i slušamo, te da muzika stoga povratno deluje na nas snažno i direktno.