Inkluzija – deset godina kasnije

„Većina zaposlenih u našim vaspitno-obrazovnim ustanovama nema dileme u vezi sa značajem inkluzivnog pristupa, ali praksa govori o tome da se u ovoj oblasti uglavnom ostaje na deklarativnom nivou. Postojeće stanje je posledica delovanja različitih faktora kao što su – neadekvatno inicijalno obrazovanje nastavnika/vaspitača i stručnih saradnika, primetno odsustvo kroskurikularnog pristupa inkluzivnom obrazovanju na pojedinim pedagoškim fakultetima, predrasude, nedostatak stručne literature, nerazvijen timski rad u ustanovama, nedovoljna participacija roditelja u inkluzivnoj praksi, nedostatak finansijskih sredstava, nedostatak didaktičkih sredstava i asistivne tehnologije“, kaže Sonja Veličković, doktor pedagoških nauka i profesor strukovnih studija na Visokoj školi za obrazovanje vaspitača u Aleksincu.

U studijskom programu pedagogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, inkluzivno obrazovanje se izučava kroz obavezne i izborne predmete. Obavezni predmeti kao što su Školska pedagogija, Metodika rada školskog pedagoga, Didaktika itd. bave se različitim temama koje su od značaja za ostvarivanje inkluzivnog obrazovanja. U okviru izbornih predmeta kao što su Vaspitno-obrazovni rad sa decom sa posebnim potrebama (naziv ovog predmeta još uvek nije promenjen iako je termin „deca sa posebnim potrebama“ zamenjen terminom „deca sa teškoćama u razvoju“) i Inkluzija u obrazovanju, studenti se direktnije i intenzivnije bave ostvarivanjem inkluzivnog pristupa u obrazovanju.

„U okviru predmeta Inkluzija u obrazovanju, pored sagledavanja osnovnih teorijskih postavki inkluzivnog obrazovanja, studenti se upoznaju sa zakonskim i podzakonskim rešenjima kojima se reguliše ostvarivanje inkluzivnog obrazovanja u našem školskom sistemu, ali i sa stanjem u postojećoj školskoj praksi. Za njih je veoma značajno da u okviru ovog predmeta, a u cilju realizacije predispitnih obaveza, imaju zadatak da obave dve posete školi putem kojih prikupljaju informacije o pružanju dodatne podrške učenicima, a potom na času razmenjuju svoja iskustva i diskutuju o tome.

Takođe, tokom realizacije stručne prakse na četvrtoj godini i dvonedeljnog boravka u školi, studenti imaju zadatak da se upoznaju sa ostvarivanjem inkluzivnog obrazovanja u praksi (sa zadacima i poslovima tima za pružanje dodatne podrške, sa načinima pružanja dodatne podrške učenicima, sa teškoćama sa kojima se zaposleni u školi suočavaju u procesu pružanja dodatne podrške učenicima itd.)“, kaže doc. dr Zorica Šaljić sa Katedre za školsku pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Način na koji su organizovane studije psihologije omogućava studentima da tokom svog inicijalnog obrazovanja, kroz obavezne i izborne predmete, razviju kompetencije značajne za rad psihologa u obrazovnoj instituciji. I što je značajnije, omogućava studentima, koji su motivisani za obrazovanje, da biranjem modula Psihologija obrazovanja tokom četvrte i pete (master) godine studija prodube i prošire korpus znanja koji će im pomoći da sutra podstaknu i podrže roditelje, učenike i nastavnike u razvoju inkluzivne školske kulture, politike i prakse.

„Razvoj kompetencija studenata psihologije se odvija kroz predmete koji se odnose na opšte teme u razvojnoj psihologiji i psihologiji obrazovanja, kao što su: psihofizički razvoj (npr. Razvojna psihologija, Emocionalni razvoj), procena sposobnosti (npr. Kognitivno procenjivanje, Savremeni trendovi u istraživanju i proceni sposobnosti), saradnja i komunikacijske veštine (npr. Komunikacijske veštine, Medijacija), kvalitet nastave i učenja (npr. Psihologija učenja i nastave, Metodika nastave psihologije, Evaluacija znanja i obrazovnih ishoda)“ – kaže Olja Jovanović, docent na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ona dodaje i da je „deo predmeta usmeren na razvijanje osetljivosti za individualne razlike među decom/učenicima, planiranje, pružanje i vrednovanje dodatne podrške deci i učenicima, kao i na razvijanje inkluzivne klime u ustanovi (npr. Multikulturalno obrazovanje, Psihologija dece kojoj je potrebna dodatna podrška, Psihologija darovitosti)“.

Praktične aktivnosti 

U okviru studija psihologije, poseban značaj pridaje se praktičnim aktivnostima studenata koje se realizuju kroz predispitne zadatke, kao što je izrada individualnog obrazovnog plana, ali i školsku praksu na završnim godinama studija.

„Školska praksa na četvrtoj godini studija je orijentaciona praksa koja ima za cilj da se studenti upoznaju sa različitim ulogama psihologa u obrazovnom sistemu kroz boravak u osnovnoj i srednjoj školi, i još jednom obrazovnom okruženju po izboru (npr. predškolska ustanova, škola za učenike sa smetnjama u razvoju, Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja). Na master studijama studenti imaju školsku praksu u trajanju od mesec dana, tokom koje imaju priliku da se upoznaju sa različitim aspektima rada psihologa, uključujući i planiranje i pružanje dodatne podrške deci i učenicima“ – nastavlja Olja Jovanović.

Međutim, veoma kratka studentska praksa u predškolskim ustanovama ili školama ni izdaleka nije dovoljna za adekvatnu pripremu za neposredan rad sa decom i realizaciju inkluzivnog obrazovanja. Čak i vaspitači, nastavnici i stručni saradnici sa iskustvom ne prestaju da traže dodatnu edukaciju. Prema podacima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u proteklih pet godina,  trećina održanih seminara u okviru kontinuirane edukacije imala je za temu inkluzivno obrazovanje.

Ali to nije ništa čudno, smatra prof. dr Radovan Antonijević sa Katedre za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, jer se ne može sve naučiti na fakultetu, a ni učenje onih koji podučavaju decu nikada ne treba da prestane. „Profesionalci u obrazovanju, dakle pedagozi, psiholozi, vaspitači i nastavnici (učitelji i nastavnici predmetne nastave), u toku svog inicijalnog obrazovanja stiču neophodna znanja i kompetencije za realizaciju aktivnosti koje pripadaju oblasti inkluzivnog obrazovanja. 

Kroz bolonjski sistem studija, i na osnovnim akademskim i na master akademskim studijama, konstituisani su kursevi i sadržaji koji pokrivaju oblast inkluzivnog obrazovanja.
Omogućeno je da se ta znanja i kompetencije kasnije nadograđuju kroz sistem profesionalnog razvoja i stručnog usavršavanja, što je obaveza svih zaposlenih u ustanovama obrazovanja i vaspitanja“ – objašnjava prof. dr Radovan Antonijević.

Upravo o tome svedoči i učiteljica Sonja Paripović iz OŠ „Sonja Marinković" iz Novog Sada, koja je danas jedna članica i kooridnatorki Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju. Ona je pre deset godina prvi put bila na seminaru „Praksa usmerena na dete“ na kome se govorilo o tome kako prilagoditi nastavni sadržaj svakom detetu.

„Na tom seminaru sam shvatila da ja u svom odeljenju u stvari imam decu kojoj je potrebna veća podrška i da ja to u stvari već radim, a da to nisam ni znala. Niti sam decu procenjivala, niti sam smatrala da je nešto neobično što ne mogu svima na isti način sve da objasnim.“ Učiteljica Sonja Paripović smatra da je sama suština zanimanja nastavnika u prilagođavanju načina na koji se određeni nastavni sadržaj prezentuje deci koja uče na različite načine. „To je sama suština našeg posla. Mi se pripremamo za svaki radni dan. Planiramo. Razmišljamo. To je pravi izazov.“

Podrška inkluzivnom obrazovanju 

Već više od deset godina u Srbiji se ne postavlja pitanje „da li“, već „kako“ uspešno sprovoditi inkluzivno obrazovanje. Sasvim je jasno da je inkluzivno obrazovanje veliki izazov za sve zaposlene u obrazovnom sistemu jer zahteva razvijanje prakse dostupnog, kvalitetnog i pravednog obrazovanja za svako dete.

U cilju podrške inkluzivnom obrazovanju, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 2010. godine osnovalo je Mrežu stručnjaka različitih profila i praktičare za savetodavni i supervizijski rad sa obrazovnim ustanovama u oblasti inkluzivnog obrazovanja, koja danas radi na teritoriji cele Srbije i broji više stotina članova.

Ratifikacijom brojnih međunarodnih dokumenta i usvajanjem Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020, kao osnovno strateško opredeljenje u obrazovanju istaknut je inkluzivni pristup. U toku je izrada strategije obrazovanja do 2030. i sasvim je izvesno da će razvoj inkluzivnog obrazovanja na svim nivoima obrazovnog sistema u Republici Srbiji i u narednih deset godina biti prioritet.

Tekst je nastao u okviru projekta „Zajedno za decu“ koji sprovodi CIP – Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo Srbija. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove CIP Centra i donatora.